Излазак на позорницу је пењање на олтар

Радио Луксембург је у ’60-им и ’70-им у старој Југославији представљао свету књигу рокенрола, где су се слушали, памтили и на гитари ‘скидали’ хитови британских бендова. Мало је познато да је бенд ‘Други начин’ први југословенски који је добио место у програму ове радио станице. Такође, издања бенда ‘Други начин’ на винилу су веома тражена данас у круговима колекционара плоча. Те плоче и бенд датирају од 1973. године, а 25 година је прошло од последњег гостовања овог бенда у Београду. Београдски концерт, дух времена, модернизације и рокенрола били су повод за разговор са певачем и флаутистом бенда Бранком Пожгајецом.

Други Начин је важио за бенд који практикује турнеје и наступе на којима се доста радило, у једном старом Џубоксу је описан ваш концерт у једном месту у Војводини где сте свирали пред малобројном публиком, али је она била јако импресионирана јер сте свирали преко три и по сата. Данас су такве турнеје практично неодрживе, како данас третирате концерте?

Ово звучи заиста романтично, знам да је било таквих концерата, кад те понесе музика, ти не пратиш проток времена, кад погледаш на сат питаш се да ли је могуће да је време пролетјело, очигледно је било да је и публика то доживјела иначе би отишли кући. Чињеница је да данас људи имају мало времена, на глобалној разини. Цијели свијет је у ужасном темпу какав ја пре 30 година нисам очекивао. Технологија нам је омогућила да нам све буде ближе и доступније, али и да преузмемо много више обавеза које је тешко испунити у јединици времена. Аути иду брже, авиони иду брже, питање је дана када ћемо гледати телевизијске емисије које ће се емитирати са Мјесеца. Сад се већ организирају туристички одласци у свемир, да ми је нетко то рекао пре 30 година рекао бих му да је луд. Огромна је трансформација у хај-тек правцу.

 Овај темпо више није хуман, и човјек нема времена за опуштање јер је набијен константним стресом. Не верујем да је више ико спреман, па макар дошао Пинк Флоjд или најбољи оркестар на свијету, заковати се три и пол сата на концерту, рекао би ‘дај то преполови’. Чини ми се да је ту најпримјеренији онај термин из класичне музике ‘accelerando’, убрзање. Све је убрзано до разине пуцања, тог млади који су се родили у овом времену нису свјесни, али и они су жртве тог темпа.

Ми који смо живели у спорије вријеме памтимо да су концерти били догађаји око којих се вртила пажња и ван самих концерата. То су били коментари данима, и не само то, то је била статусна ствар бити на добром концерту, ако ниси, ти добијеш комплекс мање вриједности, јер те сви посматрају са чуђењем: Како си то могао пропустити? Данас постоје разни афинитети, од техна, хард-кора, етна, толико су се гранали да је нормално да је избор велики, али је практички немогуће човјеку све то испратити. Људи по укусу бирају ’ево нпр. идем на Рамштајн, неки кажу да је добро па то ја морам видит’, ево Рамштајн већ други пут свира у Загребу за годину дана.

Али друга је ствар са много распрострањенијим стварима а ла Ролингстонси, сви знамо деценијама шта су Стонси могли да понуде. Данас се одједном појаве многи новитети, нова имена и сви кажу да је то ин, јавља се презасићење. Други Начин је ето из другог времена, и дуго постојимо у некој подсвести, рецимо у Македонији нису знали ко смо, нису нас препознали, и кад смо одсвирали ’Прође овај дан’ онда је уследила реакција ’Па то су они’.

Ми нисмо били бенд који је имао везе у штампи, па да добијемо насловну страну, ми нисмо имали везе на телевизији, били смо бенд који је свирао како мисли да је добро, на концерте су нас звали, а медији запостављали. Испоставило се да нам нису ни требали, јер та усмена предаја која је била актуелна, а данас је више електронска, имала је огромну снагу. Нас су људи чули на приморју, па се врате у Црвенку и причају како су одушевљени бендом који је тамо свирао. Ми смо онда на позив дошли у Војводину, и ми смо имали феноменалан обичај да кроз десет година правимо две турнеје годишње по Војводини, од најмањих могућих ватрогасних домова до дворане Спенс. А све се десило зато што су нас људи чули и рекли да се то исплати чути.

Колико је репертоар прилагођен новом времену, да ли су песме преаранжиране или су задржале форму са плоча?

Имали смо пар фаза где смо размишљали како да прекомбинујемо аранжмане. Међутим, запитао сам се: ’Ако ја идем на концерт Стрејтса, да ли ја желим чути њихове песме другачијим него што су на плочама, па да их чак и не препознам или желим чути аутентичну верзију каква је снимљена?’

Онда је превладало већинско мишљење да је боље свирати композиције у оној форми какву су људи чули у односу на варијанту аранжмана који је толико другачији да људи тек на пола композиције схвате шта ми свирамо. Тада се и у Америци појавио ретро тренд где су млади бендови звучали као стари, форме су сличне као оне шездесетих. Тако је по мени Лени Кревиц само wаnnabe Џими Хендрикс, поготово кад је ријеч о звуку, мада није тај калибар гитаристе, али не скрива да му је Џими инспирација. Други Начин не мора бити wаннабе и не мора се трудити да буде ретро јер он и је ретро.

Ми смо из оног времена какви смо били, бескомпромисни, јер да нисмо не бисмо ни дошли до тог првог албума. До њега је дошло зато што су пјесме биле предугачке да би могле стати на сингл, А ЛП нам нико није хтио финанцирати, па смо га сами финанцирали. На крају је то прихватио само ПГП. Дакле, свирамо све по узору на студијско издање, по аутентичном тоналитету, и још смо унијели клавијатуре, мислим да је звук сад пунији и педантнији.

Чини ми се да је лествица на свјетском нивоу подигнута страховито увис, више се не долази на свирку неувјежбан, не долази се непрофесионалан. Кад је АЦ/ДЦ био у Загребу, разговарао сам са бубњарем Филом Радом и питао сам га ’деси ли вам се кад наступате, да омашите ноту’, каже: ‘ако се деси, онда нас то скупо кошта, четири менаџера прате сваку ноту, а у уговору стоји да ако неко закаже и буде испод разине плаћа пенале. Они нама лове сваки кикс и онда то плаћамо.’ О томе треба размишљати. Излазак на позорницу је као пењање на олтар, то није безвезна констатација. Крајња одговорност је према публици која је дошла чути те.

Ви сте сведок практично 40-огодишњих дешавања на сцени. Можете ли упоредили декаде, од оних у којима је Други Начин стварао до данас? Који је по вашем мишљењу период на простору бивше Југославије био најинтересантнији?

То је тема о којој често расправљам са другим музичарима, чак и старијим од себе. Има и оних који су почели свирати електричне гитаре кад и Битлси, негде 1962. године, рецимо бенд Бијеле Стријеле. Знамо да су Битлси први сингл издали те године и онда коментирамо, као да се отворио један аутопут за музику каква до тад није постојала. Ту су бубњеви, бас, електрична гитара, разне форме, стилови, од попа до симфа.

Углавном, констатација је да је у тих 20 година – од ’60-их од ’80-их постојала таква експлозија креативности да је музика доживела свој зенит кад је реч о количини написане квалитетне музике у свим жанровима. У другим декадама није било баш тако па се рециклирало оно што се снимало ’60-их и касније, рекомбинирало, стављало у нову форму и жанр. Код нас у Југославији сви кажу да су ’70-е мање креативне, а да су онда ’80-е донеле креативни бунт назван нови талас.

Нико не мисли о једној чињеници – променила се гарнитура уредника у дискографским кућама, давали су људима који нису морали да се доказују са бар три успешна сингла као ми ’70-их да сниме албум. Млади људи су постали уредници, схватили су да треба искористити тренутак, то је резултирало новим приступом креативности, па имамо Хаустор, Идоле… До тад је снимање био сизифов посао, само привилеговани су могли да сниме лонгплејку лако.

Прва је према службеним аналима плоча Групе 220 из 1969. године. Они су имали неколико хитова, Осмијех, Петар Пан, и онда су издавачи сазнали да Драго Млинарец има већ толико година да не може са факултетом одгађати одлазак у војску. Схватили су да ће се група распасти, односно престати радити, јер Млинарец као лидер и вокал мора у војску. Рекли су им да имају 14 дана да сниме плочу, па да он оде у војску. Наравно, то је објављено као први службени ЛП. То се тад звало бит, не чак ни поп ни рок, већ бит музика. Касније се рок одвојио од тог бита. Дакле, захваљујући вишој сили је снимљен тај епохални албум.

Да ли вам се неки бенд свидео из фазе након вашег рада, што на простору Хрватске, што на простору бивше Југославије?

Апсолутно! Рећу ћу једну ствар о којој се мало зна, Џони Штулић и ја смо били велики пријатељи. Кад је снимао, најчешће ме дозивао дома и звао у студио као вокалисту за савете, каже: Ја своје текстове знам, знам шта пјевам, али ти сад први пут слушаш пјесму, реци ми да ли разумеш шта пјевам, да ли је доста вокала у миксу, или треба још да додам? Још једна ствар, од мене је посуђивао акустичну гитару која је из Америке, и са њом се сликао за Сунчану страну улице.

 Апсолутно се слажем са ставом Џибонија да је Џони један од највећих пјесника у нашој музици, требало је имати дрскости и храбрости рећи у оно доба ’немој по глави друже плави’, у оно време кад су милицајци стварно пендречили по глави само ако их попреко погледаш. Упознао сам многе људе, баш кад смо долазили у Београд да снимимо телевизијску емисију, имали смо техничких проблема, остали смо без инструмената и захваљујући Петру Јањатовићу позајмили смо од групе Идоли инструменте и успешно гостовали у емисији.

 Сам Влада Дивљан ми је рекао да је композиција са нашег сингла ‘Балада о осмјеху’ извршила утицај на њега при писању композиција за Идоле. Без обзира што је то била генерација за декаду млађа, ми смо са њима увелико комуницирали. Рундек и ја се знамо из доба кад је тек покушавао оформити бенд, сви са сцене су се знали и нико није гледао инфериорно на оно што други раде без обзира на различитост.

 Могу рећи чак и да интензивно пратим и ово што се сада ради. Ја сам као тон мајстор у Творници имао прилике чути неке бендове из Београда и Загреба који су ме јако дојмили, рецимо ваш Ајзбрн, фасцинантно, био сам убеђен да је то неки бенд из Енглеске или са Јамајке, добар сам са дечкима из Чорбе, Бајагиног бенда, Леб и Сол, сви смо једна велика фамилија и то је добро, док комуницирамо, добро је за нас и музику коју радимо. То је битно и због публике, јер комуницирамо и са њима, што је и сврха уметности, а музика је уметност помножена са два – једном линијом комуницираш инструментима, другом текстовима и порукама које шаљеш. Времена се мијењају, али и даље сам доследан ставу да ће људи увијек препознати квалитетну музику без обзира на жанр и формат, да ће увијек препознати добру свирку.

Поред добре информисаности приметна је и емоција у Вашим речима, занима ме још једна ствар и осетљиво питање – да ли постоји из вашег угла нешто за чиме жалите, да ли је бенд могао у домену комерцијалности и популарности остварити нешто више?

У принципу је, али то није случај само код нас, поменућу и пријатеља и доајена, Драга Млинареца. Да је био у стању побиједити своју скромност, били би боље препознати резултати његовог музичког рада, сви само кажу ‘а то је онај што има песму Осмијех’. Он није чак имао ни интенцију да буде агресивнији према људима у медијима и према менаџерима. Његова доброта и стидљивост су такве, свима је омогућено да омасте брк на његовом имену.

Други елемент је код Дада Топића, постоји трема које ниси ни свјестан – ти на проби савршено увјежбаш, али чим је публика испред тебе, нешто се деси. Нас је успјех прве плоче затекао. Ми смо једноставно и здраворазумски, али отворена срца, радили композиције онако како их доживљавамо. Слушајући интервју Дејвида Гилмура, увидео сам и из његових изјава да ни њему није било јасно шта Пинк Флоyд ради, ни дан данас му није јасно и на тај начин се дистанцирао од крајњег коментара и дефинисања музике.

Мене је одлазак у војску затекао у најгоре вријеме, нисам га могао одгађати – таман је албум ’прорадио’, критика је почела писати позитивно. Мјесец дана после одласка у војску бенд се распао, ја сам тражио да узму замјену за мене. Онда је направљена фракција Непочин за време мог боравка у војсци. Кад сам се вратио из војске, наставили смо са Богуновићем и Гечевићем, стара ритам секција није хтјела да се у бенд врате Куртовић и Мекић, да бих морао жртвовати ритам секцију да би Куртовић и Мекић радили са мном, уз Божу Илића на басу и Мирослава Буданка на бубњу.

Било је битно да имамо све вокале које смо снимили и ту гитару која је карактеристична, увек смо размишљали гитаристички. Због Хендрикса сам усталом и почео да се бавим музиком иако сам вокалиста, додуше, на првом албуму клавијатуриста. Сад је тешко бити пророк у свом селу, поготово туђем и рећи ’ех да сам урадио то и то, сад бих био Пинк Флојд или Дип Парпл.’ Не, стицај околности створи бенд онаквим какав је у датом тренутку и био. Ми, морам да кажем, имамо много већу километражу од многих других бендова. Други начин је одрадио више концерата него Прљаво Казалиште и Парни Ваљак заједно. Имали смо темпо од 140 концерата годишње, и тако 20 година. То говори само да смо се исцрпљивали свирајући, па нисмо имали времена за студио. Ми сада то надокнађујемо и снимамо ствари које су написане прије 20 година.

Да ли постоје назнаке за још концерата у Србији?

Врло радо, постоје назнаке, двије године смо у седмом мјесецу најављивали концерт у Црвенки, па се јавило интересовање из Новог Сада. Врло смо позитивно настројени, Србија је за нас велики простор с публиком која има слуха за оно што радимо. Срео сам пре неки дан Масима Савића и рекао ми је да је био негдје даље од Крагујевца у кафићу који се зове ’На мом длану’ према композицији Другог начина. Унутра су све слике увеличане са омота албума, пића носе називе песама – Стари град, Лиле су кише… Живо сам заинтересиран да сазнам гдје је то. Значи ипак неки траг смо оставили, не бисмо ни данас дошли до Црвенке да људи не памте пјесме. Оне су превладале зуб времена. Данас се пјесме забораво после 3 мјесеца ма колики хитови били, а ово је ећ евергрин. Људи чују С времена на време и разњеже се јер их води у бољу прошлост.