„И ако никада више не будем у позоришту оно ће и даље бити најсветија ствар“

Интервју: Сергеј Трифуновић, глумац

Каријера глумаца Сергеја Трифуновића траје већ две деценије, за то време освојио је бројна глумачка признања попут Златног ћурана на јагодинском позоришном фестивалу „Дани комедије“, Стеријине награде и признања Зоран Радмиловић. Ипак изнад свега ставља успех који је постигао током рада у фондацији Подржи живот.

Да воли сунце и воду потврдио je одлуком да недељу поподне проведе у ресторану „Друга прича“ који се налази на десној обали Дунава. Поред белих дрвених столица у комбинацији с љубичастим платном и дивних ружичастих гербера који су красили сваки сто, не можете да не обратите пажњу на групу од десетак људи чији је смех одзвањао читавим сплавом. За тим столом био је Сергеј Трифуновић са својим пријатељима. Конобару се обратио са „друже“ и замолио га да послужи специјалитет који је он тог дана спремио.

Те вечери имао је представу, али како каже: „Са сазревањем и професионализмом много ми мање времена треба за неке ритуале тако да могу да одвојим моменат да дођем с пријатељима на пасуљ и одем у позориште сат и по времена пред представу“, рекао је Сергеј на почетку разговора. Поводом представе „Дон Жуан“ у режији Горчина Стојановића на сцени су се после 15 година заједно нашли Сергеј Трифуновић и његов колега са класе Војин Ћетковић. „Ишло је много теже него што сам очекивао, али ипак је испало добро на крају.“

Сергеј Трифуновић рођен је 2. септембра 1972. године у Мостару, граду за који каже да поседује посебну енергију и топлину и сваку слободну прилику користи да посети град свог детињства. Са својом породицом често се селио, зато каже да би људи често помисли да му је отац био војно лице. Основну школу завршио је у Крушевцу, а средњу педагошку уписао у Ужицу. „Уписао сам то јер тамо никада нико није понављао, није требало пуно учити, то су уписивала деца са села и она која нису знала шта ће са собом. Али сам чак и ту имао на полугодишту много јединица па су ме избацили. После сам прешао у језичку гимназију, али сам због много неоправданих имао исти проблем.“ Као дечак маштао је о томе да постане археолог, али не тако добар просек у школи и сплет животних околности одвели су га у потпуно другом правцу. Уписао је Факултет драмских уметности 1990. године у класи професора Владимира Јевтовића. Још увек није дипломирао и каже да за сада не планира, јер би то било затварање неког круга који још увек не жели да затвори. У позоришту је провео читав живот, а пауза од 7 година коју је направио на позоришној сцени помогла му је да сагледа разлику између некадашњег и данашњег позоришта.

„Позориште се променило много у односу на оно у ком сам некада играо, као и људи у њему. Мислим да је немаштина некако одузела и достојанство позоришним радницима и да су они сами почели да се осећају лоше. То се манифестује на разне начине. Неко се једноставно помири са ситуацијом, а неки људи мало полуде. Мислим да нико није имун на то. Колико год не био у позоришту, ја сам стално у позоришту, рођен сам у позоришту и одрастао у њему. Позориште је најсветија ствар која постоји. И ако никада више не будем у позоришту оно ће и даље бити најсветија ствар која постоји. Рођен сам у систему у коме је позориште било велико, лепо и дивно. Деведесетих је било бег од сурове реалности у којој смо се налазили, сада више то није. Сада смо се изгубили и у безидејности и нереалности према самима себи.“

Иако су му пријатељи, који су се полако разилазили, непрестано прилазили да се поздраве, пажљиво је слушао питања и видно концентрисан одговарао. Својом љубазношћу демантовао је етикете које му медији свакодневно приписују називајући га бахатим и бунтовним. Показао је своју другу страну, био је присојан и спреман да уважи саговорника и започне своју причу.

„Као бунтовника и дрчног глумца су ме окарактерисали медији. Зато што су медији један од најјаднијих сегмената овог друштва. Поред правосуђа, просвете, привреде, културе и свега осталог што је у к…у, медијска слика Србије је заправо права слика Србије. Она сведочи о томе колико смо ми полтрони. Тамо раде људи који нису завршили новинарство, полуписмени људи који се не баве својим послом на начин на који би требало. У тој гомили дебилизама се стварају такве етикете. Издвојио бих Информер који читам као стрип. Постоје две дневне новине вредне пажње, то су Данас и Политика. Разлика између Данаса и Блица је као између неког фудбалера Чукаричког и Леа Месија, они се говото не баве истим послом.“ Сматра да данас не постоје табу теме. „Ако се вратимо у 1962. годину када је Душан Макавејев снимио филм „Љубавни случај службенице ПТТ-а“ у коме се Ева Рас обнажила, то је био први пут да се нека глумица скинула пред камерама, значи пре 55 година! А данас читамо у Блицу како је нека глумица у неком филму прошле године показала сисе. То је ужасно! То је као да су нам написали да су открили топлу воду у бојлеру. Ма у ком бојлеру, хајде покажите нам!“

На великом платну се први пут појавио 1995. у филму „Туђа Америка“, играо је безобзирног сина који је једини успео да оствари амерички сан што је донекле била игра судбине, јер је касније провео четири и по године у Америци. Тамо је 2001. године играо у филму редитеља Лија Дејвиса и продуцента Спајка Лија „Три после поноћи“. Боравак у Америци и америчко позориште памти и по необичном сусрету са Жарком Лаушевић који је у позориште свратио као сценски мајстор, тај сусрет истиче као можда најтежи моменат у позоришту. На питање који је најлепши моменат који је доживео у позоришту каже:

„Најлепши тренуци се, што рече један диван стари глумац са Црвеног крста, Илић, десе на сцени. Он каже: „Никад ми се ништа лепо није десило у позоришту осим понекад на сцени“. Позориште пре свега постоји због сцене. Мислим да је јадан онај позоришни радник који каже да су му се најлепше ствари десиле у бифеу. Имам много тих момената са сцене и зато се сматрам срећним човеком.“ Играо је у много филмова, међу најзапаженијим су „Убиство с предумишљајем“, „Стршљен“, „Спаситељ“, „Муње!“, „Кад порастем бићу кенгур“, „Караула“ и серији „Црни Груја“ и још много других. Ипак за себе каже да више нема улогу која је његова лична карта.

Кроз смех каже да су све његове улоге његова деца. „Једнако ми је драга и улога Крсмана Јакшића „Убиство с предумишљајем“ и улога Миљаима у „Стршљену“ и отмичара аутобуса у „Бурету барута“ и улога у Кенгуру, у Муњама… Немам баш улогу која је рецимо ја, али можда ова у „Возу“ највише.“ Иако све своје улоге сматра битним и квалитетним, каже да још увек постоји много улога које прижељкује као и колеге с којим би радио. „Волео бих пођеднако да радим и са Шон Пеном као и са Шарлиз Терон.“

При помену „Воза“ осврнуо се на цитат који говори у представи: „Мој живот није испао онако како сам хтео, него како ми је требало, а то је највећа премија на животној лутрији коју можеш да добијеш.“ , који је глумцу измамио благи осмех на лицу.

„Жива истина! Увек је боље што је онако како би требало него како смо замишљали. Не можемо ми да знамо боље од силе свемира шта је за нас боље. Ми смо као клинци замишљали смо да ће 2000. људи да ходају по облацима. Ми смо се 2000. године ослободили Слободана Милошевића да бисмо ушли у још веће срање.“

Познат по оштром језику и реалном сагледавању тренутне политичке ситуације у земљи истиче да је важно изаћи на председничке изборе. „Гласао сам за Сашу Јанковића и позивао све да гласате за њега. Јер сматрам да је поштено обављао свој посао и није компромитован на било који начин.“, рекао је човек који до сада није излазио на изборе.

Осврнуо се на још неке значајне тема за читаву нацију. „Поборник сам легализације марихуане, зато што је марихуана у медицинске сврхе дала одличне резултате. Довела би смањеном коришћењу дрога, е то је на пример табу. Дроге су увек табу. Увек је занимљивије оно што је забрањено. То је, веровали или не, један од начина да се сузбије наркоманија, кад кажем наркоманија мислим на тешке дроге. Проституцију такође мислим да треба легализовати. Што се тиче абортуса и еутаназије нисам паметан.“

Поред веома успешне глумачке каријере Трифуновићев највећи животни успех је пет спашених дечијих живота. За себе често каже да је пре свега човек, а тек онда глумац. Оснивач је и председник Управног одбора фондације Подржи живот.

„Подржи живот је настао после несрећног случаја Огњановићи. Нисам желео да остане на томе него сам желео да систематизујем целу ствар и да се не бавимо пољуљканим поверењем грађана. Хтео сам да докажем да није истина да је учествовање у свакој хуманитарној акцији прљаво. Била је гомила оних који су говорили да сада нико више неће веровати хуманитарним организацијама, међутим спроведена је анкета о томе да ли ће се људи поново одазвати и 92% људи је реко – да!“

Сергеј важи за глумца који радо говори о различитим темама; својим успесима у Србији, америчкој каријери, хуманитарном раду, политици, образовању, култури и тако даље. Кроз смех каже да има гомила ствари које га нико није питао, а на питање да ли жели да га питају одговара кратко – Не!