Интервју са Вукашином Обрадовићем
“Нема слободних грађана, без слободних медија”
Вукашин Обрадовић дао је интервју о непрестаном утицају власти на медије и њихову слободу
Београд, 12.децембар
Вукашин Обрадовић је рођен 1962. године у Врању. Дипломирао 1987. на Факултету политичких наука у Београду- одсек новинарство. За време студија сарађивао у редакцијама омладинских гласила: „Студенту“, НОН-у, „Младости“, „Ставу“. Од 1989. до 1993. запослен у „Политици Експрес“. Након што је дао отказ због неслагања са уређивачком политиком, крајем 1994.године покренуо је „Врањске“, локални недељник који је до 2000.године био једини независни медиј на југу Србије. За новинарски рад добио награде „Душан Боговац“, „Југ Гразељ“ и „Станислав Сташа Маринковић“. Изабран је за председника НУНС 2010.године, а четири година касније добио је још један мандат који је требало да траје до 2018.године, али је у међувремену поднео оставку 3.фебруара 2017.године због великог броја обавеза у НУНС. Претходно је био потпредседник удружења. Три пута је биран за председника Локал преса, асоцијације које окупља независне локалне медије.
С обзиром на то да сте завршили новинарство на Факултету политичких наука, да ли сте одмах осетили љубав према тој професији или је то временом дошло?
– Ја сам релативно рано, а не знам ни сам зашто, пре него што сам уписао Факултет политичких наука, преломио у себи да будем новинар. Верујте ми нико се у мојој породици није бавио новинарством, немам ту врсту традиције. Зашто и како, не могу да вам одговорим прецизно. Допао ми се тај посао, вероватно гледајући, читајући, слушајући и тако даље. Тако да нисам имао неки преломни тренутак.
Ко Вам је био узор?
– Што се тиче узора, видећете и сами, узори се током времена мењају. Дакле ви као млади цените једне новинаре, како радите и сазревате то се мења, тако да не могу да наведем ниједно име прецизно, али током мог развоја као новинар имао сам неке људе које сам радо читао.
Ви сте своју каријеру започели радећи у „Политици експрес“ где сте након четири година дали отказ. Који је разлог?
– Оно што може да буде интересантно за вас студенте јесте да сам ја дипломирао у року, и онда сам схватио када ми је остало још четири-пет испита, иако сам сарађивао у неким омладинским листовима који су тада постојали, завршићу факултет а нећу имати иза себе један поштено написан текст. И онда сам направио, свесно, годину дана паузу и радио у тадашњем „Студенту“ и када се ситуација завршила распуштањем редакције, то је био почетак доласка Слободана Милошевића на власт, и ја сам отишао из те редакције и искористио период да завршим факултет. На наговор неких мојих пријатеља сам одлучио да радим у „Политици експрес“. Тај период 1993.када сам ја дао отказ, био је веома турбулентан и у друштву и у медијима. То је период ратова, распада Југославије, а из „Политике експрес“ се ширило много зла. Поставило се морално питање и мене и мојих колега који су радили тамо, да ли вреди остати. Ја сам одлучио да напустим „Експрес“, јер у тим тренуцима било је немогуће радити тамо а да иоле не испрљаш руке као што су радиле многе моје колеге.
Како коментаришете период после 90-их? Што се тиче претњи и физичких напада.
– Тај буран период почиње 1994.године када сам основао „Врањске“ које су тада биле једини независни медиј од Ниша наниже. Почели су велики притисци на редакцију који су често били и претње новинарима и обијање редакције и разбијање аутомобила и све оно што је карактерисало позицију независних медија па пута два или три или пет када то радите у Врању а не у Београду. Од етикетирања „страни плаћеници“, вербалних претњи, физичких напада, а било је и неких тренутака када су били угрожени наши животи.
Једна од главних тема била је укидање „Врањских“ чији сте оснивач и главни одговорни уредник били Ви. Ко је одговоран за то?
– Ја мислим да је сад потпуно ирелавантно персонализовање особа или људи који стоје иза свега овога, много је важније да се заправо препозна стварање једног система који је сам по себи тако направљен да има циљ гушење независних медија. Када то кажем мислим на државу, мислим на власт, на локалну власт, на целокупно окружење које је тако конципирано да нема места за један критички медиј какве су биле „Врањске“. И то се дешава у целој Србији, то се дешава и управо сада, само се поставља питање колико смо ми осетљиви на то и колико ми препознајемо као друштво уопште ситуацију да нема критичких медија. На мој гест, протест, који је био потез очајника и ја то нисам крио, медијска заједница је реаговала на прилично буран начин. Било је подршке, окупљања, протесних акција, иначе понављам то што се десило са „Врањским“ није никакав спецификум то је нешто што се у Србији дешава поодавно и то је опасно не само за новинарство него за друштво у целини. Оно што често понављам па ће почети да служи као фраза: „Нема слободних грађана, без слободних медија“, а ваљда нам је циљ да као јединке будемо слободни грађани.
У једном интервјуу сте изјавили да сте контактирали председника Александра Вучића, који је обећао позив када се врати са пута. Да ли Вас је назвао и понудио решење?
– Да, ја сам заправо пре него што се све ово издешавало до пре самог гашења, такође у некој врсти очајања, јер није пријатно после 23 године рада, труда и улагања морате то да затворите, ја сам послао један смс Александру Вучићу у коме сам га питао да ли ће да дозволи да функционери СНС своју неспособност сакрију тако што ће да угасе „Врањске“. Да будем искрен, нисам очекивао да ће Вучић одоговорити, није то његов манир, међутим једно јутро око пола 7 он се јавио телефоном, тада је кретао на путу ка Сарајево и питао о чему се ради. Ја сам покушао да му објасним ситуацију он је то саслушао и рекао : „Дајте ми мало времена, јавићу вам се поподне“. Није се јавио ни то поподне, ни било када после тога, што је и прилично очекивано. Уместо њега је одговарала премијерка Ана Брнабић и неки други функционери владе Србије који су гашење „Врањских“ објашњавали тако да се „Врањске“ једноставно нису снашле на тржишту, нема економских притисака, нема политичких притисака, чак су помагали. Што наравно није тачно. Тако да та кратка епизода са председником Вучићем се тако завршила.
У таквим ситуацијама је узалудно тражити било чију помоћ?
– Да будем искрен, то су ситуације у којима се човек понаша ирационално, али нешто што је мене додатно натерало да пошаљем смс Вучићу јесу та нека нагађања по Врању да иза гашења „Врањских“ стоји, заправо, он. Мислим да то чак сад и није важно да ли је то тачно или није, важне су последице. Александар Вучић ништа није учинио да то спречи, ако је тачно. Мислим да у некој другој ситуацији не бих то урадио, јер људи који стварају тај систем заснован је да гуши критичку мисао. Од власти помоћ не можете да добијете, једино ако се одлучите да пређете на њихову страну и постанете део пропагандне машинерије власти.
Добили сте награду “Витез позива”, ако можете нешто о томе да кажете?
– Постоји једна организација која се зове Лига експерата која додељује награде под називом „Витез позива“ и међу кандидатима сам ове године био и ја. То је велика почаст, а сам жири био је састављен и од неких мојих бивших професора са Факултета политичких наука и угледних јавних личности, али и имена људи који су пре мене добили ову награду је заиста импозантна. Међутим, ова награда се разликује од других награда које сам добио, по томе што њу заправо делим са свима онима који су за ове 23 године на било који начин помогли или били део тог пута „Врањских“ од једног малог локалног листа до једног од најугледнијих регионалних и најцитиралнијих и најграђиванијих недељника. Дакле ову награду без њих никада не бих добио, али такође ова награда припада и свима онима који су, када су угашене „Врањске“, исказали подршку редакцији „Врањских“ на било који начин, то је за нас било највеће признање. Показало се да постоји велики број људи којима је стало до слободе медија.
Михајловић Тамара
