Интервју са Владимирем Скочајићем Скочом

Владимира Скочајића Скочу сви памтите по сјајним текстовима о музици које је писао за Политикин забавник. Себе не воли да назива новинарем, него једноставно заљубљеником у музику. Слободно се може рећи да је он тренутно један од наших најбољих рок новинара који каже да има толико дивне музике за коју људи не знају, и да он жели да им то некако упакује и презентује – било кроз емисије или кроз писану реч. Свој дечачки сан је остварио када је добио емисију на радију.

Шта је допринело Вашој одлуци да кренете да се бавите музичким новинарством?
Искрено, себе не доживљавам као новинара. Новинар је за мене особа која се школовала за то и која тачно зна како да ради свој посао. Ја сам једноставно музички заљубљеник и неко ко воли да слуша музику. Има толико дивне музике за коју људи не знају, и ја желим да им то некако упакујем и презентујем, било кроз емисије или кроз писану реч. Што се тиче писања то је дошло природно. Знам да пишем и да пуштам музику и то је то! Све се то десило спонтано, није као да сам седео, чешао се по глави и размишљао чиме ћу се бавити у животу. Схватио сам да од пуштања музике не може да се живи и онда сам почео да пишем о музици – прво за сајт Б92 још 2005. године, онда за неке друге портале и за Политикин забавник.

Шта је било најтеже на почетку Вашег посла?
Када кажем “посао” мислим на онај други сегмент који сам поменуо малопре. И музика и писање су код мене испреплетани. Некада пишем о музици, некада о нечему другом. На почетку је било најтеже да “убедим” свет како је “овај мали бенд у ствари велики, важан и вредан”. Временом, после 10-15 година бављења овим послом, све је више људи који имају поверења у мој суд, а самим тим је нешто лакше да их “убедим”.

Како би описали Ваш посао, по чему је другачији и посебан?
Целог живота се трудим да скренем пажњу на музику која није претерано популарна. Толико је смећа око нас којим нас бомбардују са свих страна, због чега се оне искрене ствари теже пробијају. Моја мисија је да препознам искреност у музици и представим је јавности. Можда и грешим, односно можда нешто што сматрам да је искрено то заправо није, али на слушаоцима и читаоцима је да то установе.

Вратимо се на новинарство које се бави музиком и уопште културом и уметношћу, каква мислите да му је позиција данас? Да ли се оно вреднује једнако колико и други видови новинарства?

Свакако да се не вреднује пре свега због одабране публике која га чита и уопште због броја људи који је заинтересован за такав вид новинарства. Много више људи ће прочитати текст о политици или неком политичару, него о неком бенду за који не зна много људи. Музичким новинарством се баве људи који су наложени на то и који то раде са уживањем, нико се не бави тиме да би зарадио паре. Али свакако да позиција музичког новинарства није завидна, и генерално мислим да је позиција било каквог новинарства код нас катастрофа.

Шта је најлепше што Вам овај посао доноси?
Много концерата које ћу памтити целог живота, познанства са људима који “праве разлику између кока коле и пепси коле”, а неки од њих су и музичари који су утицали да и ја будем баш овакав какав сам. Радост коју имам оног тренутка када причам са музичарем чије песме су обојиле велики део мог живота, тешко је описати.

Који су то музичари који су Вас дефинисали као особу?

Пре свега Битлси. Њих ми је открио ћале кад сам био клинац и преко њих сам учио енглески. Прво сам почео да слушам рокабили, буквално сам ишао хронолошки али не свесно и намерно већ је тако било. Крајем основне школе почео сам да слушам панк, па затим и гранч, па на крају све живо. Најважнији музичари су ми Антонио Царлос Јобим, Yо ла тенго, Велвет Ундергроунд, Ницк Драке, Јиммy Роурке, Милес Давис, Пхароах Сандерс, Јонх Цолтраин…

На који начин је настала емисија Гистро ФМ?

На радију Б92 је постојала емисија Ритам срца. Концепт је био да су различити људи имали 5 минута у програму, и свако каже шта хоће и пусти неку песму. Тако сам ја почео да радим на Б92 2001. Године и било ми је највеће задовољство да пустим неку песму. И онда сам ја тај део од 5 минута назвао Гистро ФМ, што у преводу значи као нека радио станица и дистанцирам се од Б92 и да то буде нешто моје. Коначно сам 2005. Године добио емисију и тако је све кренуло.

Који је био најбољи концерт на којем сте били?
Нил Јанг. Гледао сам га два пута. Мада, искрено, обожавам га и ово је очекиван одговор, тако да и да је само изашао на стејџ и запалио цигару, ја бих рекао да је то била најбоља свирка у мом животу.

По чему ћете памтити 2016. годину када је музика у питању?
По томе што су нас напустили неки од највећих музичара свих времена, по генијалној плочи Кеса Мекомбса, по концерту бенда Билко у Загребу, као и концерту Торда Густавсена у Београду.