Харфисткиња која је своје ноте изводила од „Коларца“, преко Ирске, па све до Бостона говори о својим почецима, размишљањима и успесима, као и плановима за будућност
„Ово ћу ја да будем када порастем“
Софија Сибиновић рођена је 25. фебруара 1994. године. Иако пореклом из Шапца, рођена је и одрасла у Београду у петочланој породици. Са породицом се на Дорђол доселила након бомбардовања. Моји родитељи нису довољно добро познавали Дорђол и што смо дуже били овде то је њима постајало јасније да улица на Дорђолу није исто што и улица у Шапцу и да једноставно нису желели да нас три растемо и васпитавамо се на улици. С тога је кренула та нека идеја да нас три сваку жељу коју имамо у животу, што се тиче и професија и хобија и спорта, они некако оваплоте у виду школовања и да ништа није обавезно, али шта год да се започне треба и да се заврши. Од малих ногу почела је да се бави и сликањем, што јој и данас представља страст.
Харфа је пут до ње пронашла већ у раним годинама њеног живота, током боравка у једној болници. О свом првом сустрету зна само из прича, јер је тада имала само три године. У тој болници сам слушала оперу, јер су то пуштали са касета, шта год се нађе. Слушала сам „Аиду“ од Вердија. Специфичност ове опере лежи у чињеници да је у изведбу укључено чак шест харфи. Тада сам први пут угледа харфу и прокоментарисала: „Ово ћу ја да будем када порастем“. Иако су око ње мислили да се погрешно изразила, Софија је заправо то и мислила. То је тако остало као шала – шта ће Софија да буде кад порасте – харфа“.
Иако је инсистирала да харфа постане њен први инструмент, сусрет са истом морао је да причека. Моји родитељи су били мало скептични с обзиром на то да је харфа изузетно скуп инструмент, да није толико чест и да нису знали ништа о томе. Иако су јој родитељи говорили да је још увек мала за харфу, Софија није одустајала. Одлучна да засвира харфу то и чини у трећем разреду ниже музичке школе „Петар Коњовић“ у којој је похађала часове клавира. Отишла сам у музичку школу „Мокрањац“ да се нађем са својом професорком и како сам ишла уз степенице и пролазила ходником угледам учионицу са две харфе унутра и девојчицу која је млађа од мене како седи и свира харфу. Са својих осам година одлучује да преузме ствари у своје руке и од директорке своје музичке школе затражи помоћ. Одлучила сам да не молим маму и тату више, јер сам „несхваћена“, него сам ја написала мојој директорки школе писмо где је молим да ми нађе наставницу и да ми нађе харфу, a да ја обећавам да ћу једног дана бити позната и да се она неће покајати што је нашла харфу за мене. Упорност се исплатила. После два месеца пронађена је професорка харфе која је била више него расположена за сарадњу, те је Софија засвирала најпре на њеном инструменту који јој је био уступљен за вежбање. Прве две године сам била једини ђак харфе у тој музичкој школи која сада има одличну класу, преко десеторо харфиста који иду на такмичења.
Као највећу подршку истиче своје родитеље . Њихов вид подршке је слобода, да сами себи будемо подршка. Имали су само једно правило – ништа не мораш, али да све што почнеш мораш и да заршиш. Њихова подршка је била некако базирана на калупљењу неке одговорности, дисциплине, а да се са друге стране слободно крећемо у оквирима те неке дисциплинованости и одговорности. На Међународном фестивалу харфе у Ирској, посвећеном великом исрком барду харфе Тарлу О’Карлајну, са својих дванаест година осваја прву награду. Значај ове награде лежи у чињеницама да је тада постала најмлађи победник категорије у којој се такмичила, али и први учесник из иностранства који је добио победничко одличје. Радо га се сећам јер је то било моје прво велико такмичење и када се узме у обзир да је њима харфа национални инструмент, сама награда добија други смисао.
При избору за средњу школу било је тешко одлучити се између сликања или музике. Иако ју је више привлачило да буде стваралац, а не интерпретатор одлучује да упише средњу музичку школу „Стеван Мокрањац“ у класи Дијане Сретеновић. Постојала је идеја да идем у обе, дизајнерску и музичку, иако је то било просто немогуће. Превагнула је харфа, вероватно зато што сам сматрала да ми за њу треба водич, док се сликарством могу бавити и сама, то радим зато што волим. За професорку Дијану Сретеновић каже да јој је и данас уметнички гуру у животу. Ето, тако сам постала харфа!
Средњу школу обележили су јој бројни наступи, али и такмичења. Средња школа је била испуњена успехом, на свим пољима када је музика у питању. Наступи као солиста, као камерни и оркестарски извођач, као солиста са оркестром, као такмичар, импровизатор и ђак. Са осмехом се присећа „славних дана“ и републичких такмичења. Крећу републичка такмичења, прве награде на сваком, па међународна такмичења, Француска, Мађарска, Словенија, Ирска. Поред такмичења у иностранству, прву награду је однела и на такмичењу „Петар Коњовић“, које се сматра за једно од већих такмичења међународног типа. Више пута нашла се као извођач на сцени „Задужбине Илије М. Коларца“. Доста је било „Коларца“ у мојој средњој школи, што је генерално када причамо о младом музичару у Србији највеће признање. Има прелепих сала свуда по Србији, али некако када се попнеш на сцену „Коларца“ то је онда то.
„Волим да натерам људе да размишљају“
Као специфичност харфе истиче то што је „највише органски инструмент“. Имаш директан додир са жицом, има је и гитара, али ти левом руком мораш да стиснеш праг да би добио одређен тон, а на харфи је само један прст и једна жица. То је најогољеније могуће. Баш због тога што месом добијаш тон, звучи примитивно, али је заиста тако, једини инструмент који је скроз „месо и жица“. Воли сцену, али још више воли да усрећује људе, па макар и за само тај период док свира, али воли и да потстиче на размишљање.
Своје школовање, након средње школе наставља у Бостону, Америци. Није то било ништа промишљено и стратешки, да сам се ја емотивно и психички припремала, све је то некако било спонтано, природно и здраво. Након једног од такмичења, Софија добија позив да наступа у Атини где након разговора са харфисткињом Маријом Билдеом добија идеју да покуша ван граница Србије. Иако у почетку само из чисте радозналости послата апликација за студије, Софија бива примљена и одлази за Америку. Бостон је изабрао мене, а не ја њега. Можда тек након нека четири месеца проведена тамо сам схватила да сам далеко од куће. Студије у Америци започиње на конзерваторијуму у Бостону, а завршава на конзерваторијуму „Лонџи“.
Софија ће мастер студије похађати на бостонском универзитету. Тренутно се припрема за такмичење у Израелу, где ће бити једна од четири представнице из Србије од укупно тридесет и шест учесника из разних делова света. Лето које проводи у Србији обележиће са неколико концерата у Београду, као и концертом у Шапцу. На самом крају, себе је успела да опише кроз једну реченицу:
„Софија Сибиновић је особа која устане ујутру из кревета са жељом да данас буде добар човек, а легне увече са жељом да сутра буде бољи човек.“
Последњи радови
Студентски радови26. јун 2018.Репортажа о Сарајеву: Балкански „Гордијев чвор“
Студентски радови25. јун 2018.„’Леба ако немају, дајте им колаче!“
Интервју недеље25. јун 2018.Разговор са Ирфаном Менсуром: „Само је питање приступа теми“
Интервју недеље25. јун 2018.Интервју са Милованом Ђенадићем: „Суштина живота је да будеш добар човек“