Студентски радови

Интервју са Сергејем Стојановићем, једним од зачетника електронске музике на нашим просторима

1. јун 2019.
Ања Стојановић

Како турбо фолк добија битку са квалитетном музиком

„Било је ситуација када су нас уз пиштоље и претње терали да им пуштамо хитове музике против које смо се свих тих година борили.“

Протагониста клупске сцене и електронске музике у Београду и каријере дуге 25 година, Сергеј Стојановић говори о Београду некад и данас кроз призму ноћног живота, музичке и субкултурне сцене града.

Рођен је у Београду, као син професора Рударско геолошког факултета и архитекте. Завршио је Четврту београдску гимназију, тада врло озлоглашену због порока ком су тадашњи ђаци тешко одолевали, те је тих година етикетирана као елитно-наркоманска гимназија. Иако је по Београду тада била експанзија новог музичког таласа, касније познатијег као нов талас, то време за младе било је врло опасно због ширења тешке дроге, хероина.

Београд, 1980. године, Нов талас и вертикални Београд

“Увек сам био радознало дете и остао сам врло немирног духа, али дрога ми никада није било потребна како бих се добро забављао. То је било време када две ученице из моје гимнзије нису доживеле матуру јер их је однела тамна страна тих турбулентних година. Моја једина “дрога” била је музика, окупљање људи са истим интересовањима и организовање журки на којима би се сви добро провели. Ту страст сам открио још у средњој школи када смо другови и ја организовали нашу прву журку. Како није било новца за плаћање простора, “упали” смо у напуштену кућу на Дедињу и направили моју прву журку у животу, на коју се одазвало око двеста људи. Како је одзив био велик, била би штета да нисмо наставили у истом смеру. Како се  ширио одзив тако су почињали да свирају неки од водећих музичара тадашњег новог таласа, као што су Идоли и група Виа талас, док су се на журкама окупљали људи из сфере уметности и културе, тадашњи “вертикални Београд осамдесетих година’’.

Након завршене гимназије, пробао је да упише Академију примењених уметности, међутим на факултет није примљен, те је на иницијативу оца, професора на Рударско геолошком факултету уписао тај факултет у Београду. “Многи су мислили да испите дајем јер ми отац помаже, међутим, како је важио за једног од најстрожих професора био је још строжи отац. Његов предмет био је један од завршних предмета, али то га није спречило да ме на истом два пута и обори.”
Након седам мучних година студирања, дипломирао је на истом Универзитету, али како рударство никада није било његова сфера интересовања, у тој области нема ниједан дан стажа. Током студирања открио је своју другу велику страст, путовања, када одлучује да се опроба и у послу туристиког водича. Након дипломирања посао га шаље у Лондон, где се поново заљубљује у музику, овај пут, за њега у сасвим нов звук електронске музике.

Лондон, јул 1988. године и друга музичка револуција

“Све је почело од тренутка када сам се први пут заљубио у електронски звук, у Лондону. У Лондон сам ишао пословно, али немирни дух ме је навео на истраживање забачених улица Сохо кварта. У једном бутику уличне моде наишао сам на флајер који је на себи имао само “смајлија” и број телефона на полеђини. То ме је заинтригирало да окренем број телефона и сазнам о чему се ради. Окренуо сам број, рекли су ми да се ради о журци у источном делу Лондона. Отишао сам на локацију и затекао нешто што никада раније нисам видео. Осетио сам снажну енергију, позитивне вибрације и сасвим нов звук, тада не знајући да се у Енглеској већ увелико дешава друга музичка револуција, под називом “Second summer of love”. Револуција је поред музичких промена, појаве „acid house“ правца била пропраћена модним, друштвеним, естетским трансформацијама, али имала је и негативну страну, појаву нове синтетичке дроге, екстазија.” Овај музички правац је обележио следећих 30 година музичке сцене и данас је свеприсутан, док су из њега настали многи други правци. Оно што је најзанимљивији производ ове револуције је настанак тада новог, а данас већ увелико познатог занимања, диџеја. Његов бунтовнички дух није му дозволио да своје искуство не подели са пријатељима и не пренесе у свој град.

Београд, септембар 1988. године.

“Одлазим у култни клуб Академија, тада међу 10 најбољих клубова у Европи и са пар пријатеља управи клуба износим идеју програма “acid house” журке, међутим наилазимо на отпор. Управа није веровала да ће то бити успешно вече, те су нам дали једини нерадни дан Академије, понедељак, као термин за организовање журке. Како у то време није било мобилних телефона и друштвених мрежа за рекламирање, нас тројица смо отишли кућама и са фиксних телефона окретали на стотине бројева како би позивали људе на догађај. Ипак оно што сигурно нисмо очекивали је да ће се на позив одазвати хиљаду људи. Број гостију је шокирао и управу Академије, те су нам дали петак као следећи термин. После тог догађаја у клубској сцени Београда више ништа није било исто, а ја сам схватио да је то мој позив. Талас новог звука се ширио по Београду а убрзо и по другим градовима у Србији.”

-После неколико журки одржаних у клубу Академија, основали смо организацију под називом “Зона ритма” у оквиру које смо наставили са овим манифестацијама. Састојала се од моја два пријатеље и мене, и преко ње одржано је пуно догађаја електронске музике у Београду и доведено више светских звезда новог музичког правца. Највећи успех овог пројекта била је журка „Enlitement“, у преводу просветљење, у тада већ увелико ратном вихору, на којој се појавило 4000 људи. То се сматра првим масовним догађајем електронске музике у читавом региону. Поред многих домаћих медија догађај су испратила и два страна, „Mtv“ из Лондона и „Mcm“ из Париза.

Београд, 1990. Године. Бар Омен

“Зону ритма” уједно сматрам и својим највећим успехом због количине позитивних реакција и квалитетне енергије произведене тих ноћи, које су ме подстакла да отворим и свој први клуб, “Омен” бар 1990. године. Лого за бар радио је тада студент, а данас најпознатији графички дизајнер у Србији, Славимир Стојановић, познатији под псеудонимом “Футро”. Убрзо поотварању почиње мрачни период за читаву Србију, деведесете године. Од деветомартвских демонтрација креће суноврат и како читава Србија доживљава велику кризу, тако она не заобилази ни клубску сцену Београда. Клуб је такође био једна од база скупљања једног броја демонтраната јер се налазио јако близу Трга републике, епицентра демонстрација. Омен се угасио због еконоских и финансијских проблема у складу са проблематичним годинама.

 Београд, 1993. године, мрачне деведесете и клуб Битеф

После неуспелих демонстрација креће до суноврата. Након клуба Омен, 1993. године отворили смо џез клуб, Битеф, у Битеф позоришту, са жељом да обновимо, чинило нам се запостављени музички жанр. Међутим, времена постају све мрачнија. Београд бива преплављен криминалом. Власници локала затварају своје клубове и барове, неки из страха, неки из економских разлога и повлаче се. Тако наш Битеф остаје један од укупно два бара у граду, а убрзо и водећи локал. Међутим дешава се нешто што смо најмање очекивали, долази до потпуне смене публике. Наша дотадашња публика се повлачи због хиперинфлације и тешке економске кризе подстакнуте ратом у региону, а смењују је ратни профитери, криминалне групе, и естрадне личности. Улице града преплављују убиства и страх, а претње и рекетирања не заобилазе ни наш Битеф. У локал нам са ратишта свраћају Аркан и његова екипа, који наравно нису желели да слушају џез. Било је ситуација када су нас уз пиштоље и претње терали да им пуштамо хитове музике против које смо се свих тих година борили, турбо фолк. Битеф је био слика и прилика тог времена, нагледао се рекетирања, претњи, подметања бомби, убистава, и све то уз, у позадини гласове естрадних певачица. Гледали смо како нам постепено преузимају клуб, да би га коначно 1994. године, отела Марија Милошевић, ћерка Слободана Милошевића.

Београд, новембар 1994. Године, клуб Индустрија

“Индустија има светлију судбину од Битефа. Круна музичке револуције и мог учинка у њој је њено отварање 1994. године у јеку ратног вихора република бивше Југославије и велике економске кризе с једне стране и огромне експанзије турбо фолка, кича и шунда с друге стране. Како је људима требао излаз из мрака, чини ми се да су га налазили баш у Индустрији. Имали смо среће да су нас у њему криминалци заобишли. Чинило се да су их електронски звуци отерали као отров пацове. Клуб се налазио у подруму Филозофског факултета у Београду, а у њему су тада радили први диџејеви у граду. Док је данашња највећа диџеј звезда са наших простора, Марко Настић у њему започињао своју каријеру. Клуб је забележио на стотине успешних журки током пет година постојања. На јесен, 2020. године ће бити екранизован и у документарном филму “БПМ” који се бави баш темом о којој овде говоримо. Нажалост 1998. године смо били принуђени да га затворимо због економске кризе и политичких прилика у Србији.”

Београд, 1997. година, Сохо бар, Страхињица бана некад и данас

“Како смо осетили да се Индустрији ближи крај, наставили смо са борбом и нисмо се повлачили. Упоредо смо отворили Сохо бар, 1997. године у улици Страхињића Бана. Улица ме је асоцирала на омиљени поменути кварт у Лондону, Сохо, по ком је локал и добио име. Страхињића Бана тада није била оно што је данас, како је називају “Силиконска долина”, већ бих је упредио са данашњом Савамалом. Сохо бар је био први концепт бар у граду, бар и галерија. Био је популарно окупљалиште Београђана. Нажалост није стигао да заживи. Врло брзо по отварању почео је да трпи притиске тадашњих партија на власти, СПС и ЈУЛ. Неки чланови тих партија имали су аспирације да нам одузму локал. Готово свако вече су нам слали полицијске рације које су нам терале госте напоље. Две године смо радили под јаким притисцима, да би непосредно пред Петооктобарске демонстраије 2000. године, били приморани да га и затворимо. Сохо бар је остао симбол притисака власти јер је локал и дан данас затворен и налази се на истом месту са све својим натписом.”

20 година касније, Београд, Савамала 2019. године

“Паралелно са политичким приликама и кризом долази до ширења турбо фолка у екстремним размерама. У Београду почињу да се масовно отварају локали са том врстом музике. Град као да се разбољева од неке неизлечиве болести која се шири енормном брзином. Фолк убрзо добија примат у граду уз масовни одзив људи. То је велика трагедија за Београд и млад свет који због медијске кампање и популаризације тог звука у великом броју медија, не зна за боље, те прихвата шта им је дато. Данас, двадесет година касније, могу да приметим да су деведесете године и на музичкој сцени оставиле трајне последице и чини се да излечења нема. Ипак, не планирам да се предам и поклекнем под доминантним звуком, упркос чињеници колико бих финансијски био у бољој ситуацији.” Своје уточиште нашао је у центру данашње клубске сцене и највибрантнијем крају града, Савамали, где је данас власник једног бара. Иако има осећај да апсолутно губи битку, док год има истомишљенике, не губи наду и остаје веран свом бунтовном духу и вредностима које следи још од ране младости.