Интервју са Милованом Ђенадићем: „Суштина живота је да будеш добар човек“

Зашто новинарство – шта је то што оно пружа?
То је један изузетно динамичан позив, позив који узима целог човека. У новинарству не можеш да кажеш „Е сад ћу да радим осам сати“, па шта се десило за тих осам сати, десило се. Један изузетно захтеван посао, али посао са доста замки. Већина људи са којима сарађујеш, људи од којих треба да добијеш информације имају неке своје интересе и пласирају ти информације онакве какве они желе да изађу у јавност. Ту мораш да будеш упознат са темом коју обрађујеш, мораш да дознаш ствари и о људима са којима сарађујеш, што је у принципу истраживачки посао, посао и приватног детектива да би дошао до правих ствари. Али и даље тврдим да је новинарство један од најлепших послова који постоје.

Шта је то што је Вас привукло? Која је била прва редакција у којој сте радили?
Ја сам то негде носио у себи, ја сам немиран дух. Радио сам много различитих послова, радио сам у школи, радио сам у трговинама, велепродајама, а овим сам почео да се бавим случајно. У неком вакууму од десет, петнаест дана када сам дао отказ моја супруга је видела позив на аудицију РТВ Шабац, убедила ме да идем и био сам тамо најстарији, а једини сам прошао. Од првог трена кад сам сео за микрофон, схватио сам да је то то и да сам пропустио неких десетак година нечега у чему бих заиста уживао. И дан данас уживам у послу који радим.

У процесу припремања за овај интервју наишла сам и на Ваше радио и телевизијске емисије, колико сам могла да видим активни сте и у пољу спорта, али сам такође пронашла податак да Вас је РТС 2015. године назвао „шабачки Миња Субота“. Како бисте Ви описали своју каријеру и шта бисте истакли као битан део исте?
Доста сам радио живих програма, на хиљаде концерата културно-уметничких друштава, спортских догађаја, али посебно уживам да радим са децом. Драго ми је да су ме тако назвали. Свака ствар коју сам радио има своју посебност, јер сам се управо трудио да избегнем рутину. Можда се највише поносим што апсолутно знам да кад се нађем у живом програму, пред живим људима, шта треба да урадим. И ако ишта мислим да је моје достигнуће то је да у овом граду не постоји човек кад ме сретне на улици да се не јави, да не стане да се поздрави, да не стане да нешто похвали или да нешто пита. Никада нисам имао ни једну непријатну ситуацију за ових 25 година колико се бавим овим послом. То издвајам, то је за мене утисак. Суштина живота је да будеш добар човек. Ја сам добар човек и то људи препознају.

Да ли сматрате да је пожељно пробати и мењати различите врсте медија – од штампе, телевизије, радија, данас све чешће и онлајн новинарства, па и до агенцијског новинарства које је можда некад и запостављено када се прича о самим медијима?
Не мислим да је то добро у кратком временском периоду. Мислим да треба бар шест месеци да млад човек буде у једном медију да би скинуо основне цакице у занату и да види шта се тражи, односно да упозна. Ту много зависи од уредника, каква је уредничка политика. Сваког младог новинара бих прво послао у радио, јер тамо се најбоље учи и најбрже, а онда после тога, на основу онога што је показао могао би или да бира или да буде прераспоређен.

Шта је то што је Интернет донео, а шта је одузео?
Интернет је донео такву брзину. Доступан је широким народним масам. Заиста пружа највише шанси за манипулацију масама и чини ми се да ми већ поодавно живимо у орвеловском времену. Нажалост је тако. Мој старац је имао обичај да каже кад чује неку информацију „рекли на телевизији“. Данас је та изрека „нашао сам на Интернету“, а на Интернету има много полуинформација, поприлично лажних информација које имају циљ и сврху и које су одређене групације пласирале преко Интернет-новина. Када би се можда увеле, мада је то немогуће, неке законске мере, можеш да уведеш у једној држави, али не можеш да уведеш у целом свету, ту постоји интерес великих сила да у Србију стигну такве и такве информације преко њихових људи. Ипак сам ја више за ово класично новинарство и проверене вредности.

Живимо у времену за које важи да се пре информација више цене сензације и да је новинарима који приступају свом послу са највећим професионализмом посао знатно отежан. Какво је Ваше виђење новинарства у Србији данас?
Данас не постоји независно новинарство, то су флоскуле и то је штета, то је оно што гуши право новинарство. Они који се продају да су независни новинари, апсолутно се види за кога, како и шта раде, да не причамо о таблоидима, да не причамо о свему ономе што су данашње појаве у нашем друштву. То апсолутно није новинарство. Добијамо информације на такав начин да не прескоче оно што се догодило, али то добија најмању могућу форму, форму вести и то је то. Не добијамо тематске прилоге, јер мислим да би морало да буде много више тематских прилога о друштвеним појавама у времену којем живимо и начин на који решавати то. Овом народу је потребна помоћ. Причају о транзицији, причају о свему што се догађало, Србија је окренута наопачке. Велике заслуге у томе, нажалост, имају, ето назваћу их „новинари“. Новинари су у већини случајева изложени страху, вређањима, мобингу. Све то је дало овакво новинарство.

Које су предности, а које мане бављења новинарством на локалном нивоу? Шта је то што локални медији пружају, а да Београд не пружа?
У принципу не постоје погодности. Ако причамо о предноситма, ти си у ситуацији да упознаш све људе који воде град, да упознаш лично све глумце, директора позоришта, људе из јавних установа. То је лична предност, да завршиш неки посао за себе на лакши начин. Све остало је исто, притисак је исти са свих страна. У медијима у Београду газе једни по другима. Тамо од колегијалности једних према другима нема ни „к“. Ма колико се они у програму смешкали једни другима, тамо се газе да би се стигло пред екран, пред камере, да би се направила популарност и дигла цена себи. На локалу тога нема у тој мери и то је предност. Друго, мања је средина, брже се стиже до информација. У Београду су знатно веће плате, то је оно што ти пружају, али не само у овом послу, у зависности од имена које си направио. Овде нису неки новци, нису никакви новци, ми сад радимо за минималац, али ја волим тај посао.

Да ли се и за Шабац може рећи да је део општег „медијског мрака“ или је ситуација код нас боља?
Све је то исто, само што се сад пласира та друга страна. Одговорно могу да тврдим, док смо били јавно предузеће, апсолутно се морало пратити, јер град те финансира. Можда они дају паре, али то су паре које су узели од грађана од пореза и за те паре грађана купују време на телевизији да би промовисали ове или оне, не говорим да ли су то добре идеје, да ли су ти пројекти добри или нису. Сад кад смо приватни је још горе, не знам ја ко су људи који су то купили, али ти сад код нас не можеш да видиш супротну страну. Само једна страна се појављује. Нека је и све идеално код грађана, увек постоји нешто што може да се критикује и о чему може да се пише. Ја имам утисак да живим у најидеалнијем граду на свету, а на својој кожи то не осећам. Какво независно новинарство …