O tome koliko može Liverpul, gde je nestala stara Zvezda i kojim se sportom bavio u mladosti, govori autor jedne od najčitanijih sportskih kolumni, iako sam nikada nije želeo, niti postao sportski novinar.
Psihički poremećaj čije ime nosi naslov, a koji Marko koristi kao pseudonim na društvenim mrežama, označava iluziju u kojoj smo uvereni da su nama bliske osobe zamenjene varalicama. Na isti način možemo pomisliti da je dobitnika nagrade Bogdan Tirnanić za 2016. godinu zamenio neki od vrsnih sportskih novinara. Način na koji piše o aktuelnim dešavanjima, povlači paralele sa kultnim filmovima i novelama, te opisuje nedeljnim suncem okupane stadione širom Apenina, razlikuje se od svega na šta su ljubitelji sporta navikli. Njegova rubrika Prelazzi, koja se može pronaći na sajtu Mozzart Sporta, predmet je svakodnevnih komentara, kritika, ali i želja za objedinjavanjem svih kolumni u knjigu. Nemali je broj onih koji su pokušavali na razne načine da oponašaju Marka, ali retko kome je to polazilo za rukom.
Na razgovor je došao vidno prehlađen, ali rešen da izađe u susret “studentariji” u čijoj koži je i sam bio. Nikada nije diplomirao, a nakon rada u Večernjim novostima trenutno je na mestu odgovornog urednika Nedeljnika. Tekstovi o sportu su mu, kako kaže, izduvni ventil.
Zbog čega se nikada niste oprobali u ulozi sportskog novinara?
“Oduvek sam voleo sport, ali kao što se vidi iz mojih tekstova, ne razumem se baš najbolje. Volim ga simpatizerski i pratim ga ceo život, pogotovo fudbal. Pisao sam tekstove o sportu u svim redakcijama, ali nikada nisam želeo da budem sportski novinar. Uprkos tome, imao sam prilike da upoznam i provodim vreme sa nekima od velikana našeg sporta, kakav je Duda Ivković. Donekle je i moja krivica što se sa predrasudama gleda na sportske novinare. Sada shvatam da je to bila greška s obzirom da znam mnogo njih koji nisu ništa manje obrazovani i talentovani nego neki koji se izdaju za ozbiljne novinare”.
Kako je došlo do saradnje sa kompanijom Mozzart i započinjanjem kolumne Prelazzi?
“Sasvim slučajno i sticajem okolnosti. Darjan Nedeljković (novinar sajta Mozzart Sport) me je pozvao jednog dana i predložio mi da započnem kolumnu. Jasno sam mu stavio do znanja da nisam stručan i da ne očekuju od mene da budem sportski novinar. Dobio sam punu slobodu i do sada sam napisao nekih 700 ili 800 tekstova koji su bili manje ili više dobri. Bilo je loših, naravno, ali primetio sam da su najčitaniji oni kojima sam najmanje zadovoljan. Kada su mi opisali prosečnog čitaoca njihovog sajta, pomislio sam da tekstovi neće dopreti do njih, ali su mi dali do znanja da ne brinem o tome, već da se fokusiram na sadržaj koji im se veoma dopao”.
Koliko su realne priče o izdavanju knjige sačinjene od vaših kolumni?
“Prethodne godine su me kontaktirala dva momka sa idejom da sakupimo kolumne u knjigu čije bi troškove izdavanja pokrio Mozzart. Međutim, posedujem nekoliko takvih knjiga i iz iskustva znam da uglavnom nije dobra ideja. Kolumne je nemoguće objediniti u celinu i što je još bitnije, nikada taj tekst neće ostaviti takav utisak, kakav je ostavio kada je prvi put izašao. Ne bi bio nikakav problem da uzmem nekliko meseci i sakupim građu za knjigu, pogotovo ako je u humanitarne svrhe, ali mislim da puko sakupljavanje kolumni nije način da se tako nešto uradi”.
Koji su razlozi vašeg svojevrsnog “raskida” sa Crvenom Zvezdom?
“Ima ih zaista mnogo. Kao klinac sam obožavao Zvezdu, uprkos tome što je moj otac bio veliki navijač Partizana. Dok sam bio student, nisam propuštao utakmice, čak ni gostovanja. Zvezda je tada bila veliki klub za veliku državu, čak je i nadilazila granice Jugoslavije. Vremenom, usled rata, došlo je do prodora radikalnog nacionalizma na stadione, što je razlog zbog kojeg nisam bio na “Severu” već dvanaest godina. O korupciji i spletkama, kao i o padu kvaliteta ne želim ni da govorim. Ljudi na tribinama ne razumeju fudbal i vode se nekim potpuno drugim motivima”.
Koliki je u stvari manjak te navijačke kulture u našoj zemlji?
“Gde god sam putovao, prvo mesto na koje bih išao je stadion. U Evropi ljudi zaista prate fudbal, iako možda to ne deluje tako. Na tribinama možete videti ljude svih uzrasta, možete da jedete i pijete, što je kod nas nezamislivo. Ljudi ovde propagiraju pravo navijanje, koreografije i slično, ali ne razumeju pravu suštinu fudbala. Na drugim mestima to nije slučaj. Pisao sam nešto o tom našem mentalitetu u tekstu Kabadahija”.
Pisali ste povremeno o svojoj sportskoj prošlosti. Kolike su bile šanse da uplovite u profesionalne vode?
“Šanse su bile veoma male. Kao klinac sam trenirao košarku u podgoričkoj Budućnosti i zanosio se mišlju da će biti nešto od toga jednog dana. Shvatio sam na vreme da sam premalo skočan da bih igrao centra ili krilo, a prespor da bih igrao beka. To je jedini sport za koji sam bio talentovan. Fudbal i dalje igram rekreativno sa drugarima i volim da se “lomim”, a za to ne treba previše talenta”.
Последњи радови
Студентски радови31. мај 2019.Intervju sa Zoranom Rakićem – Osnivač Teatra 5
Студентски радови31. мај 2019.Imes ispao iz Al Dahrinih planova
Студентски радови31. мај 2019.Intervju sa Stefanom Gajićem – Bronzani mašinovođa
Студентски радови31. мај 2019.I dalje je PKB