Интервју са Љиљаном Смајловић: „Политика је у својој дугој историји била најгора управо онда када су у њој писали Козић и Мартић“

ljiljanas

Од скупштинског извештача до колумнисткиње Недељника

Колумнисткиња Недељника и бивша председница Удржења новинара Србије говори о новинарству у Србији, почетку своје каријере, политичким притисцима и  свом отказу.Колумнисткиња Недељника и бивша председница Удржења новинара Србије говори о новинарству у Србији, почетку своје каријере, политичким притисцима и  свом отказу.

Који је Ваш коментар на скидање насловнице у НИН-у?
Не разумем колеге из колегијума НИН-а. Новинари зарађују за живот тако што разумеју контекст у ком раде и публику којој се обраћају. Како је могуће да цео један колегијум не разуме оно што је из Берлина истог дана било јасно немачком издавачу? Ако сматраш да си погрешио, извиниш се. Ако сматраш да те издавач  цензурисао, поднесеш оставку. Друга је ствар ако ти је главни резон политички, а не новинарски, наравно.

Како коментаришете актуелну медијску ситуацију у Србији?
Српска штампа има још много живота у себи. Медији јесу острашћени, новинари јесу пристрасни, а таблоиди су необично прљави. А опет, имамо опозициону штампу, а не само провладину, и када на киоску купите све новине, добијете увид у широк спектар политичког мишљења у земљи. Најгоре је то што су новинари бедно плаћени, а кад једном изгубе посао у новинарству, имају веће шансе да постану жртве терористичког напада него да се опет запосле у штампи.А знате и сами да тероризма код нас, хвала Богу, нема… 

Мислите ли да се може поновити трагедија као са господином Ћурувијом?
Већ се поновила. Подсећам вас да је у јуну 2001. убијен наш колега из УНС-а, Милан Пантић, дописник Вечерњих новости из Јагодине, и да његов убица никад није откривен. Славка је убила држава, а ми у Комисији за расветљавање убистава новинара имамо разлога да мислимо да је и убиство Милана Пантића организовани злочин, и огорчени смо што не успевамо да приволимо Специјално тужилаштво за организовани злочин да преузме истрагу. Ћурувију је, према првостепеној судској пресуди, убио врх Државне безбедности,. Али Милан Пантић је убијен зато што је расветљавао корупцију у приватизацији и зато што је веровао да после петог октобра 2000. новинари то смеју и морају да раде. Велика је срамота за наше друштво што нико није одговарао за тај злочин. 

Да ли Вас погађају напади господина Мартића и господина Козића о случају Славка Ћурувије, с обзиром да ти нападе долазе из „Ваше“ куће?!
Страшно ме ражалостио повратак Мартића и Козића у Политикину кућу након што сам тамо добила отказ. Политика је у својој дугој историји била најгора управо онда када су у њој писали Козић и Мартић. А то је лист који ја, упркос свему, и даље сматрам драгуљем српског новинарства. Зато сам била срећна што њихов повратак није био дугог века. Политика је важна национална институција, ништа ми боље од Политике у новинарству нисмо имали. И нема много нација које се могу похвалити таквим новинама у својој историји.

Да ли Вам нешто значи оставка господина Козића?
Не. Не умем чак ни да проценим када је и у чему господин Козић искрен, а када није. Не разумем шта га покреће, није ми уопште јасно како се постаје Козић.

Пошто сте новинар са много искуства и неко ко је ушао у свет новинарства као скупштински извештач, из ове перспективе како бисте се присетили почетка Ваше каријере?
Ми се у правом смислу речи и нисмо бавили новинарством. У школи су нас учили да за тачност информације одговара извор информације! У ствари је „извор“ о свему одлучивао, а ми се нисмо ни осећали одговорним што је то тако. Била сам млад новинар када сам отишла у САД да радим у једном великом америчком листу. Редактор ме после првог задатка позвао да провери неку тврдњу коју сам ставила у лид, а ја сам као из запете пушке одговорила да је тачно тако речено на скупу са ког сам извештавала. Нико пре њега никад од мене није тражио да сумњам у извор, да проверим оно што је нелогично или да извор суочим са нелогичношћу.

Врх је ипак било то што нас је социјалистичка власт заузврат третирала са поштовањем на које би прави новинари имали право. И плаћали су нас пристојно, и добијали смо недељу дана зимског одмора приде, и друге повластице.

Док сте били председница Удружења новинара Србије са каквим проблемима сте се најчешће сретали?
Сиромаштво, цензура, аутоцензура, застрашивање и шиканирање новинара, игнорисање од стране власти и Брисела. Најтеже ми је пало оно што је за мог мандата радио НУНС. Подржао је скандалозне, драконске измене закона о информисању, по узору на оне из 1998. и поднео је кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине у којој су десетине наших колега оптужене за кривично дело „организовања геноцида и ратних злочина“, све исте, 2009. године. Ово последње су правдали борбом против „хушкачког новнарства деведесетих“, иако чак ни пословично селективни Хашки суд није ни покушао да оптужи неког српског новинара за ратни злочин из деведесетих.

Пошто често говорите да ни НИН ни Политика нису оно што ви памтите и оно што треба да буду, да ли Недељник онда то јесте?
Недељник је ретка појава на српском медијском небу. Штампа различита мишљења, не мрзи ни власт ни опозицију. И сва та мишљења некако успевају да кохабитирају на страницама тог листа. Зар није у томе поента?Ја мислим да Вељко Лалић одлично уређује Недељник. Моја идеја је била, и у Политици, и у НИН-у, па су се променили и једно и друго, да се у подељеном друштву различите истине сусрећу у истим новинама. То сад звучи као потпуно нормална ствар, али пре 10 година у мом првом мандату у Политици највећи притисак имали смо од људи који себе сматрају либералном мишљу.

Пошто сте Ви један од уредника који је јавно признао да постоји притисак. Шта сматрате као главни разлог вашег отказа?
Поднела сам оставку у знак протеста што ме менаџмент Политике ометао у вођењу аутономне и независне уређивачке политике. Отказ сам схватила као подршку државе Србије, која поседује педесет посто удела у власништву листа, менаџменту Политике. Зато сам у интервјуу Недељнику својевремено рекла да сам оставку поднела сама, док ми је отказ стигао од Александра Вучића.

Да ли сте зажалили због нечега што нисте урадили током своје каријере?
Зажалила сам због много тога. Никад није било довољно новца за оно што смо хтели да радимо. Ситница је, али жалим и што Политика није објавила Ахтисаријев план за Косово, у оно време када нас је Запад жестоко притискао да тај план прихватимо. За такве одлуке је потребна дозвола менаџмента, главни уредник нема овлашћења да одвоји толика средства за додатну новинску хартију. А ја сам хтела да поновимо оно што је „Борба“ урадила када је 1948. штампала Резолуцију Информбироа… Јер и Запад и Стаљин су тврдили да ми грађанима не смемо ни да пренесемо њихову (непристојну) понуду.Али немам неостварених амбиција. Нема, за мене, важнијег места у српском новинарству од места главне ууреднице.