Студентски радови

Интервју са Јеленом Светличић, ауторком и водитељком емисије „Лице и потпетице“

19. април 2019.
Невена Јовановић

Новинарка Радио-телевизије Србије о почетку своје каријере, слици о медијима у Србији данас, својим емисијама и о саговорницима који су на њу оставили најснажнији утисак

 

Јелена Светличић обележила је две и по  године од премијерног приказивања емисије „Лице и потпетице“. Новинарску каријеру започела је 2013. године ауторском емисијом „У ходу“, у којој се бавила многим темама, поред осталог и кроз разговоре са многим стручњацима. Стварајући емисију „Лице и потпетице“ присуствовала је модним догађајима у Милану, Паризу и Фиренци, а за своје саговорнике имала је звучна имена са модне сцене као што су Санто Версаће, Патриција Гучи, Ана Фенди, али и оне са нашег подручја као што је Јелена Младеновић и многе друге. Своју каријеру на телевизији започела је као главни стилиста на Јавном сервису.

    То што сам почела да се бавим новинарством је био заиста сплет околности, мада могу да кажем да је била битна у свему томе знатижеља и жеља за учењем. Отишла сам један дан код генералног директора Александра Тијанића и дала му предлог да употпунимо Јутарњи програм са једним сегментом од пет минута и он је рекао да пробам. Кад сам направила тај сегмент тражио је да покушам да направим емисију од 25 минута. За мене је то била мисаона именица, али кад сам направила ту емисију, рекао ми је да дуго времена није добио нешто тако добро као што је та емисија „У ходу“ и тако је све почело.

Да ли данас постоје уредници и новинари који су дуже у том послу а који су спремни да се баве младима и да препознају у њима оно што је Александар Тијанић у Вама?

То је некада заиста било другачије. Раније су се људи трудили да преносе знање, трудили су се да препознају таленте, раније се људи нису плашили бољих од себе, што не можемо да кажемо и данас. Данас се људи искључиво баве собом, не само у овом послу, људи су окренути себи, нема се много времена за бављење другима. Постоје ретки изузеци, један од њих је свакако Александар Тијанић, а данас би то можда била Оливера Ковачевић, која је и те како спремна да да прилику. Има таквих људи, али много ређе, јер то више није задатак система, то је само до појединца.

Да ли емисија на којој сада радите „Лице и потпетице“ представља већи изазов за Вас у односу на емисију „У ходу“ ?

Оно што је у мени изазивало више страсти то је емисија „У ходу“, јер уз њу сам и ја сама расла и сазревала. Тај пројекат ми је ближи иако је можда био мање интересантан за ширу јавност. То су биле теме које су терале на размишљање, а то некако може и да заболи, да не буде пријатно. А ово друго је нешто што опушта, па је у том смислу људима данас можда лакше да живе са нечим што их опушта а не са нечим што их суочава са проблемима у којима се налазимо.
Мада и „Лице и потпетице“ јесте посебна врста изазова. Јер мода није само одевање, мода је начин живљења, начин размишљања, па чак и музика коју слушамо. Зато сам хтела да учиним да буде блиска људима, да им не буде наметнута и да на неки начин помера границе пристојног укуса. Изазов ми је представљало и то што се мода до тог тренутка углавном презентовала кроз облачење јавних личности и по мом мишљењу није била довољно присутна у медијском простору.

Зашто je мода недовољно заступљенa у медијима?

За разлику од ранијих година кад су људи били сопствени ствараоци моде и кад су били жељни да експериментишу, данас све што мислимо да је мода то је оно што видимо кроз облачење јавних личности. Зато имамо такву слику на улицама да доста девојака једне на друге личе, да врло мало посебности има, да врло мало храбрости има. Кад кажем храбрости не мислим на храброст да од себе правимо циркус за којим ће свако да се окрене, већ мислим на храброст да особа пронађе свој сопствени стил који би био његов лични печат. Засигурно мислим да су медији криви, јер увек су оправдања да то неће имати довољну гледаност. У суштини, не схватамо да смо ми ти који треба на један леп начин да презентујемо људима добре садржаје, да им будимо машту добрим садржајима, да им отварамо нове видике. Показало се у многим садржајима да људи и те како воле квалитетан програм, да умеју да га препознају и да уживају у томе. Гледаоци су жедни квалитетног програма. Сад смо били у Милану, Паризу и Фиренци и приступ моди је потпуно другачији јер тамо се и мода живи на другачији начин, људи се поигравају модом. Модни догађаји су веома посећени. Изузетно је праћено и на различите начине се презентује публици. У Италији емисије које преносе недеље моде имају стотине хиљада прегледа, а кад ја радим Српску недељу моде то су најмање гледане емисије од свих мојих емисија. Свако ће пре погледати студијску емисију где имате презентацију моде кроз јавне личности него шта су наши дизајнери направили и креирали.

Када је реч о томе, Ваша емисија са Јеленом Карлеушом има највише прегледа на Јутјубу.

Тако је, има. Било је доста полемике око гостовања Карлеуше у мојој емисији. Ту мора да се направи разграничење. Ако се ми бавимо модом, ми не можемо да игноришемо чињеницу да Карлеуша јесте неко ко помера границе у одевању и сценском појављивању. Што се тиче полемике да ли Јелена Карлеуша треба да буде у мојој емисији мислим да заслужено треба јер је аутентична и у модном смислу јесте померала границе.

Имали сте прилику да будете на недељама моде у Фиренци, Милану, Паризу, али сте исто тако били и на нашој недељи моде у Београду. Да ли се може поредити са поменуте три?

Ја изузетно волим Београдску недељу моде, пре свега јер воде рачуна о селекцији модних дизајнера. Београдска недеља моде постоји 20 година и мени је жао што таква једна манифестација нема већу подршку да опстане на нивоу на ком се организатори труде да је одрже. Ја знам да је то рад неколицине појединаца који то на мишиће гурају. Не може да се пореди са светским недељама моде пре свега због финансијског момента и због односа људи према моди који је веома другачији. Ипак, веома сам задовољна и срећна сваки пут кад одем и видим како то изгледа. Можда бих волела да видим мало више аутентичности али разумем зашто је нема, јер овде је приоритет да се од тога и живи, не само да се ствара.

Јесу ли неки саговорници током две године снимања емисије „Лице и потпетице“ оставили посебан утисак на Вас?

То су заиста велика имена из света моде попут Санта Версаћеа, Ане Фенди и Патриције Гучи. Оно чиме сам ја највише изненађена то је непосредност од стране тих људи и скромност која се суптилно осећа у њима. То је најјачи утисак који су ми ти људи оставили. Оно што можда нашим саговорницима недостаје, а ја бих волела то да добијем и увек се трудим да то извучем, је искреност. Ово троје које сам поменула није било срамота да испричају разне ствари о свом животу, и одакле су потекли и да су дошли до границе сиромаштва и да су се из тога дизали. Још увек покушавам да докучим зашто код нас људи избегавају тај моменат искрености.

Да ли је цензура присутна у сфери новинарства којом се Ви бавите?

Рекла бих да је основни проблем економска ситуација и зато је код многих у питању пре аутоцензура него цензура. Наша професија јесте генерално деградирана и људи су уплашени за сопствену егзистенцију. У том страху сами себе спутавају више него што било ко то од њих очекује.. Нема те цензуре са којом човек не може да се избори, једино можда не може да се избори сам са собом. Ако човек жели да се бави овим послом мора да буде храбар и нема страхова.

Јесте ли се и сами нашли у таквој ситуацији?

Имала сам ситуације таквог типа са емисијом „У ходу“, али избориш се и кренеш на своју одговорност и заиста мораш да будеш спреман на све.