Интервју са Душком Петровићем

Интервју са Душком Петровићем
“ Створио сам најбоље од најбољих рукометашица”
Дугогодишњи рукометаш и тренер говори о својој каријери и успесима које је постигао на терену
                                                                     

                                                                                                                 Смедерево, 3.3.2018.

Просторије спортског центра Смедерево, сваког дана, у вечерњим часовима, испуњавају вика И смех девојака, чланова рукометног клуба “Млади радник” из Радинца. Ова екипа не би била потпуна без те једне, црвене тренерке И ведрог духа који изван терена бодри своју екипу И даје им инструкције. Док лопта лети ка њему, Душко Петровић довикује: “Девојке, полако, обучен сам у црвено, али нисам тореадор, пре 67 година рођен сам за тренера, не за бикове”. Прилази са осмехом И пружа руку. Груба кожа И чврст стисак шаке, од рукометне лопте, која је у његовим рукама од давне 1961. године. Рукомету је посветио свој живот, тим му је био породица, а данас, у својим годинама, путује сат ипо времена сваког дана како би своју екипу извео на прави пут у својој последњој сезони, пред пензију.

“У моје време…”

Како год да покушавам да започнем реченицу, не иде ми, зато ћу морати оним чувеним „у моје време“. Каже Душко кроз смех и ставља руке у џепове. Дакле, у моје време, рукомет није био најпознатија и најцењенија област из света спорта, шта више, рукомет се углавном играо на фудбалским теренима, нисмо били добро опремљени као ова моја деца. Боже, када овако кажем, осећам се тако маторо. Рукама прикрива лице, срамежљиво. Душко има 67 година, а рукометом се бави чак 57 година.
Као што рекох, није то било славно време рукомета, али те чувене “61. у мени се родила љубав према овом спорту, љубав, за цео живот. Када је наставник физичког васпитања дошао на час са идејом да играмо рукомет, сви смо се међусобно погледали. Било је то велико изненађење, судећи по изразу лица које Душко покушава да измитира, истовремено се трудећи да се не насмеје. Био је то онај дечији, потпуно збуњен поглед, страх од непознатог. Мало је рећи да је то било изненађење, то смо сигурно најмање очекивали.

Душко је поред рукомета тренирао кошарку и фудбал. Професори су га хвалили и говорили да ће од њега сигурно бити велики спортиста. Ма, сви су мислили да ћу бити један од оних који изађе на терен да шутира лопту тамо – овамо, само ја нисам себе видео у томе потпуно. Сада сам имао лопту у руци, али и збрку у глави.Тако смо се на том часу смењивали на позицијама, играо сам све од левог крила, преко средњег бека, до десног крила, онако, клиначки, скоро па без правила. Било је све то занимљиво, аи замарајуће.

Моје место било је на голу. Први пут када сам стао на гол, схватио сам да је то моја судбина,да ми то највише одговара. Након пар секунди тишине и замишљеног погледа у даљину, тргао се и кроз смех додао Ма кога ја заваравам, био сам лењ! Из осмеха на његовом лицу, могла се прозрети срећа, она истинска, дечачка, срећа због првих тренутака на терену уз рукометну лопту. Низале су се успомене једна за другом, осмех је био све шири, да би потом високо подигао главу и нагласио био сам голман, добар голман! На свим тим „нашим“ школским утакмицама, само сам ја бранио. Да будем искрен, свидело ми се. Волео сам тај осећај када сам у нечему заиста добар.

Његови родитељи противили су се његовој жељи да тренира рукомет. Сматрали су да треба да постане доктор. Иако је мој тата био против тога, говорио да са рукометом нема будућности и да треба радити нешто озбиљно, нешто од чега се може преживети, ипак сам успео да га убедим да ми допусти да се прикључим рукометном клубу „Слобода“, наравно, под изговором да ћу на тренинге ићи нередовно, само када имам слободног времена. Каква је то лаж била! Не може да сакрије громогласни смех и рукама прикрива лице. Ишао сам на тренинге сваког другог дана, без изговора! Његова жеља да се професионално бави рукомтом, јавила се након одгледане рукометне утакмице на Душановцу, а није га спутало ни то што је од оца у пар наврата добио батине због одласка на тренинг и његовог вољеног гола.

Било је занимљиво учити основне голманске покрете. Скок у страну, полу високо, излазак на играча… Дубоко је удахнуо пре него што је наставио. Уживао сам у томе. Био је то мој бег од стварности, од свакодневних проблема. Испуњавао ме је, био сам срећан. То сам једноставно био ја. Не неко ко седи за књигом и учи, нека бубалица, већ неко ко стоји на голу, раширених руку и осмехом збуњује противника.

“Највећи је успех за једног тренера је направити доброг човека”

Моја опсесија рукометом у потпуности је дошла до изражаја тек након напорног рада. У једном тренутку мислио сам да сам спутан, да ме тренер бојкотује и чак сам размишљао о томе да одустанем. На утакмици која траје читав сат, био сам укључен само два минита, хеј, верујете ли?! За дечака, правог сањара, било је то педесет осам минута срушених снова! Замишљен поглед у даљину, али осмех је и даље ту. Ех, многе ствари тада нисам схватао. Био сам на корак од тога да одустанем, али онда ми је на ум пала једна одлична идеја. Постаћу тренер! Зашто бих слушао било кога, када могу ја да одређујем шта ће ко и како радити? Колико сам само био наиван.

Преплео је прсте И ставио руке иза главе. Ех, луда глава. Првенствено је одлазио на утакмице као помоћни тренер, са својим тренером, помагао му и заиста заволео посао тренера. Како је време пролазило, схватао сам колико је мој тренер био у праву, да нас је заправо учио правим вредностима, да поштујемо и ценимо сами себе, али и наше време, као и прилику да се покажемо. Та два минута, заправо су била довољно да на терену покажеш оно што умеш. Схватио сам то тек гледајући друге, посебно своје девојке, своју екипу. Зато сам наставио тамо где је мој тренер стао.

Иза себе имам играча, не зна им се број. Свака од тих девојака, била је добра на свој начин. Заиста, звучи као да хвалим сам себе, али није. Руке почињу да му се зноје, трља једну о другу, а поглед му се поново губи у даљини, сада нешто озбиљнији, као да покушава да се присети свих тренутака у својој тренерској каријери. Биле су то изванредне девојке! Спремне за рад, вољне, увек су ме слушале. Та њихова љубав према овом спорту И зеља да нешто постигну, то је оно што ми је давало снагу И вољу да их научим свему што знам. Увек сам давао све од себе, нисам ништа себично задржавао, преносио сам им своје знање колико год сам био у могућности. То је ваљда оно због чега су ме и цениле. Љубав. Љубав је у овом спорту јако битна, а оне су је имале. Сваку мрву љубави износиле су на терен. Зато слободно могу рећи да сам и ја од њих много научио. Научио сам шта су прави тим и слога, шта је поверење и вера у своју екипу и заједнички циљ. Победити! То је оно чему сваки тим тежи.

Од 1970. до данас многе рукометне екипе имале су ту част да њихов тренер буде управо Душко Петровић.
Већ на почетку своје тренерске каријере имао сам ту срећу, али и част, да тренирам једну врхунску рукометашицу, великог борца. Светлана Китић, једна од најбољих рукометашица Југославије, била је део управо мог тима. Она је 1975. важила за једну од најбољих, врх врхова, што би се рекло. Пар година након тога, дошао сам до такве позиције да сам тренирао управо њу. Морати признати, није мала ствар! Ово је оно што људи обично називају врхунцем каријере. Заиста, мислио сам да су ово биле оне чувене “златне године” моје каријере. Испоставило се, међутим, да је ово био тек почетак. У његовом гласу назире се покушај озбиљности, али не успева да сакрије осмех због задовољства. Не могу да кажем да је увек било лако. Био је ово трновит пут. Било је много пораза. Али увек смо некако налазили излаз из сваког проблема. Оно што ми је најдраже, на шта сам посебно поносан, што знам, сигуран сам и нико ме не може убедити у супротно, то је да сам на пут извео добре људе. Највећи је успех за једног тренера направити доброг човека. Уз доста тренинга и напора, свако може бити спортиста, али не и човек.

Било је оних који су живот посветили рукомету, али и оних који су се овим спортом бавили током школовања и затим престали. Не наставе сви да тренирају цео живот. Углавном након основне школе интересовање опада, деца тада добијају нека друга, нова интересовања и углавном беже од обавезе да редовно долазе на тренинге. Јовану Јоксимовић, памтим као малу Јанковићеву која је имала потенцијала, али ето, игром случајева, постала је новинарка, а не спортиста и могу слободно рећи да сам поносан на њу, чак и да ми је драго што се повукла из рукомета, јер за собом има дивну каријеру познатог новинара. Постоје ли уопште људи који у данашње време нису чули за њу?

Највећи успех једне данашње рукометашице јесте да заигра у дресу репрезентације и представи своју земљу у овом спорту на светским такмичењима. Имао сам ту част да моја деца обуку дрес репрезентације и на терену, пред целим светом, представе не само себе и репрезентацију Србије, већ и мене, као свог тренера и некога ко их је научио свему што о рукомету знају. Тамара Георгијев, Кристина Георгијев, Марија Обрадовић, Наталија Васић, Јелена Живковић, само су неке од њих. Оне су тренутно у склопу тима репрезентације и освојиле су сребрну медаљу у Словачкој. Са жаром у очима наставља разговор. Не умем описати тај осећај, ту срећу, када једно ваше дете освоји медаљу на тако великом и значајном такмичењу и када дође и захвали се на свему што сте му пружили. Срце ми је пуно јер знам да сам за живота створио најбоље од најбољих рукометашица.То је оно што мој живот чини комплетним.

“Тим без тренера је ништа, нула, осуђен на пропаст”

Као један од већих успеха наводи И то да је 2005. био један од оснивача женског рукометног клуба “Цепелин”. Руководство РК“Раднички”, који је тада био шампион Европе, није имало разумевање за младе рукометашице и било је потребно створити нову екипу, нови тим, који ће бити независан од других клубова, али и наћи праву особу која ће тај тим водити. Дошао сам на идеју да оснујемо клуб у коме ће деца напредовати, али и остати заједно. То је уродило плодом. За пет година су доспеле до супер лиге. Освајале су јуниорска и кадетска првенства, биле прве на многим такмичењима. Освојиле су првенства у Сегедину, Будимпешти, у Македонији – у Ресену. Увек је било велико интересовање за мојим рукометашицама, клубови су се грабили око њих, али успевали смо некако да останемо заједно и ређамо успехе као екипа. Звучим уображено, али живот ми је то дозволио, каже Душко и ставља руке у џепове своје црвене “Цепелин” тренерке.
Последњих година осим ЖРК “Цепелин”, своју пажњу и умеће посветио је и тиму из околине Смедерева, ЖРК “Млади Радник”. Када сам дошао да тренирам овај тим, затекао сам једну већ врло озбиљну и усаглашену екипу. Није их било тешко тренирати. Све су то озбиљне девојке, које знају шта желе. Одушевљавао ме је њихов ентузијазам. Реткост је у данашње време наићи на екипу у којој се сви познају од малих ногу, тренирају од првог дана заједно. У много чему су ми олакшале посао. Заједно смо у сезони 2016/2017 освојили прво место у Првој лиги на територији централне Србије. Пласирали смо се у Супер Б лигу, то је нешто о чему већина тимова сања. Људи моји, каква је то срећа била. Уз осмех наставља са причом. Увек говорим у множини, ми смо ово, ми смо оно, јер, тим без тренера је ништа, нула, осуђен на пропаст.

“Често ми говоре “Човече, ти си луд!”

Сви који га познају, добро знају да је читав свој живот посветио управо рукомету, да је то једина породица коју има и често се поставља питање одакле толико смелости да живот посвети нечему што је пролазно. Деца одрастају, тимови се распадају, а интересовање за рукометом није на завидном нивоу. Често ми говоре “Човече, ти си луд!”, али када започнем посао, волим и да га завршим. За доброг тренера, увек има довољно посла, каже Душко кроз смех. Посветио сам живот рукомету, јер ми је прирастао срцу. Зато ми није тешко да сваког дана одем из Београда у било који град, због своје деце. Свако дете једном одрасте, али је битно имати на кога да будеш поносан.

Неретко наилази на неразумевање. Људи често не могу да прихвате његове ставове или како он каже не знају они шта је права љубав. При самој помисли на негативне коментаре, намрштио се уз коментар сећам се свега лошег што су ми икада рекли, да би се након пар секунди насмејао. Све док ми се диве како сам припремио играче за утакмицу, могу да говоре билом шта, нећу се обазирати на њихове коментаре.
Питање које се често поставља последњих година и мучи многе људе, јесте зашто није отишао у пензију након стеченог права на њу. Када живиш своје снове, ништа ти није тешко.Живот је борба у којој мораш доживети лоше, да би научио да цениш добро. Сваки пораз, свака изгубљена утакмица, била је мотив да наставимо да се трудимо. Нисам живот посветио рукомету да бих отишао у пензију чим ми се указала та солуција. То би значило да сам након изгубљене утакмице одустао. Окреће се око себе, посматрајући да ли неко слуша оно што он говори. Девојке које сада тренирам су добре, заиста добре, потврдиле су ми да сам у животу успео, али, не говорим им то често, да не би изгубиле вољу. Увек постоји још нешто на чему треба да се поради.

Разговор је започео са осмехом, да би га тако и завршио, међутим, овог пута, био је то срамежљив осмех, оно што се назива дечијим. Још увек им нисам рекао, али, верујем у њих, освојиће ове године добра места на такмичењима, потом ће се повући. Биће оне круна моје каријере. Знам да ме неће изневерити.

                                                                                                                  Јована Савић,209/16, Н5