Интервју са Дражом Петровићем

„Ја сам баш заражен новинарством и мени проради адреналин кад чујем за неку добру вест од које може да се направи истраживање или неки чланак“

Драгољуб Дража Петровић важи за једног од највећих и најпознатијих српских колумниста који је цео свој живот провео у опозицији борећи се за правду и покушавајући да дозове памети ову нацију. Има 24 године радног стажа и искуства, мењајући редакције, али увек је био доследан самом себи.

Променили сте доста редакција. Колико мислите да се променило новинарство тада, а какво је сада?

Новинарство је увек било слично. Ја сам радио у „Борби“, па онда у „Нашој Борби“, па у „Гласу јавности“, а сад сам у „Данасу“. Увек сам волео да радим у редакцијама где је могло да се ради без неких нарочитих притисака. У свакој редакцији где будете радили имаћете ту неку врсту притиска, са можда не пишете о неком оглашивачу који је битан за лист јер он доноси новац, увек имате неку врсту притиска. Било да је то од власти или оглашивача, али постоје новине као што је „Данас“, која је увек била на правој страни. Ја сам се трудио у животу да будем на правој страни. Желео сам да радим посао најбоље што могу. По одређеним новинарским правилима.Имамо највише медија који нису критични према онима према којима требају бити критични, а треба бити критичан према ономе ко је на власти. Зашто би критиковали опозицију? Опозицију можете да критикујете зато што су лоша опозиција, јер немају неке идеје, а власт има много аспеката и власт увек треба критиковати, не по сваку цену, али то је посао новинара. Нема на свету идеалне власти.

Зашто новинари одбијају да критикују власт?

Новинар ради оно шта одлучи власник тог медија. Највећа ствар новинарства је власник који жели да објављује новине зато што верује у слободу, а ми овде имамо власнике медија који желе само неку личну корист тако што ће служити јачим силама, јачим моћима,  и онда од својих медија направе пропагандна гласила која се напросто не баве новинарством, него се баве пропагандом и баве се величањем једног човека, или једне политичке опције или партије, и зато нам медији изгледају тако, некако су сувише опортуни како ветар дуне они тако раде и то није било овде само сада, у време ове власти, сад је можда и најјаче изражено, али било је то и у време оних претходних демократских власти, у време Милошевића када је стање у медијима такође било веома лоше, некако слично обом нашем. Тада сте могли да погинете као новинар, мислим можете и сад теоретски. У време Милошевића су били убијени и то од стране државе. Сад не мислим да новинаре неће убијати, али не знам шта би од тога имали. Овде је проблем што се одређени новинари таргетирају као и одређени опозиционери лидери, али њима је то и посао, али ја не знам што би новинаре таргетирали, цртали им неке мете у јавности од стране власти, власт стално демантује са новинарима, Вучић прича са новинарима и буни се због неких текстова. Мени се дешавало да ме Вучић сто пута помене због неких ствари. Стално имају осећај да сте ви неки њихов непријатељ, ми нисмо непријатељи, не треба тако да нас доживљавају и ми њих не треба да доживљавамо као непријатеље, али можемо да их критикујемо то и јесте један од послова новинара. И мене критикују. И ја сам нека врста јавне личности, нажалост. Али да вас неко критикује јер исмевате Вучића, е то је већ линч.

Да ли себе сматрате опозиционаром или реалистом и неким ко просто покушава да јавност на неки начин освести?

Ја сам баш заражен новинарством и мени проради адреналин кад чујем за неку добру вест од које може да се направи истраживање или неки чланак. Никад нисам био близак странкама на власти, чак и када је овде била нека боља странка на власти после 2000их. Нисам никад волео нити имао потребу да хвалим власт, неке појединце на власти, да. За 24 године откад радим овај посао, никад се нисам бавио пропагандом за неку одговарајућу структуру и за неког човека на власти. И са те стране се може рећи да сам опозиционо настројен, јесам опозиционо настројен што сам ишао на протесте разне против разних власт, али као новинар, ја сам новинар, нисам опозициони новинар, то не постоји.

Да ли мислите да ће протести моћи да промене стање ове државе?

Био сам на скоро свим демонстрацијама које су се одиграле деведесетих, али код нас још нема те критичке масе која би успела да стисне власт уза зид, односно да их натера на неке уступке на нешто што би изгледало као да власт почиње некако да се повлачи. Ти људи који су на улицама, били су на улицама кад год се протестовало због нечег. На протестима углавном срећем људе који су протестовали и деведесетих и већином старије и то само говори да се ништа није променило, да млади размишљају више о томе како да побегну одавде, а ови старији и даље протестују.Бојим се да ће да критичка маса да се повећа тек кад млади схвате да им је боље да имају земљу у којој ће моћи да живе, него да једног дана размишљају да ће да иду у иностранство, а зависи све од тога да ли ће отићи на један протест просто да покажу власти да су и они ту и да неће пристајати ни на какве компромисе и даље пропадање ове земље, да желе бољу земљу, праведнију земљу пре свега, где нема тих медија који вас више затупљују него што вас информишу.

Добили сте доста награда, шта оне представљају за Вас?

Награде увек значе људима, то значи да вас се неко сетио. Тај жири који је седео ту, донео је  одлуку ценећи та нека достигнућа у писању. Има људи који сами себе кандидују за неке награде, сами себе предлажу, ја то никада нисам радио, увек ме је предлагао неко други или сам жири донесе ту одлуку. Увек вам је драго да имате ту неку сатисфакцију тог типа, ето можете макар у биографији да напишете да сте добили једну, две, три награде. Награде су одраз неке ситуације у вашој професији. Обично награде добијају они који нису заслужили. Некад су потпуно намештене, а некад не.

Да ли мислите да новинарство има неку будућност у нашој земљи?

Наравно да има. Зато што ви имате сада поплаву интернета и друштвених мрежа, и можете тамо постати јутјуб звезда, да имате таленат да забављате људе. Или можете постати утицајни твитераш и имате неки свој круг који вас цени, али нико од њих није новинар, а новинар се разликује од свих осталих по томе што има нека новинарска правила и новинарске кодексе која учи на факултету или их научи овако. И ако се ви држите тих правила и кодекса ви ћете бити добар новинар., ако се не држите ви ћете бити новинар кога ће сви исмевати. У поплави тих дезинформација које се налазе на друштвеним мрежама или таблоидима, мислим да ће добар новинар бити све више цењен, јер ће људи тражити новинаре којима могу да верују, који ће имати глас разума у целој тој буци у којој људи живе.