Интервју са Данијелом Манић Стојилковић
„Врло је важно не одустати“
Када нико није веровао у њене способности, када се чинило да не може да оствари свој сан, Данијела је разуверила све и до успеха дошла савладавњем свих препрека.
Београд, 2. март
Пуних деветнаест година имамо прилику да је гледамо на ТВ-у. Рођена Врањанка нас редовно обавештава о свим актуелним догађајима и тренутним проблемима у Пчињском округу. Данијела Манић Стојилковић рођена је у Врању 1972. године, а своју новинарску каријеру започела је у „Радио Врању“ након уписа Учитељског факултета. Убрзо после тога је новинарску обуку и знање проширила радећи у „Радио Бујановацу“ . Показала се као изванредан новинар и имала јако добре резултате, тако да је 1999. године постала дописник Радио-телевизије Србије где је остала и данас. Воли да ради репортаже о свом родном граду, неке од њих су Врањски говор, Врањска песма, Врањске фамилије које су емитоване у емисијама на Радио-телевизији Србије.
„Једног дана ћеш на телевизије мене гледати уместо ових тета“
Данијела је још од малих ногу знала чиме ће се бавити када порасте. Знала је да је рођена за посао који захтева камере, микрофон, стално кретање од једне до друге тачке и извештавање о актуелним догађајима и проблемима. Радознала, темпераментна и весела, увек је била у покрету, постављала многа питања родитељима, рођацима, другарицама, интервјуисала их. Одрастајући у великој породици са још две млађе сестре, увек је волела да буде у центру пажње игром, песмом или глумом. Слушајући мајку како певуши и она је певала, а микрофон јој је био флаша, штап или нека играчка. Сањала је да једног дана постане позната водитељка на телевизији. Иако није имала довољну подршку оца, она није одустала од својих снова и својом упорношћу и улагањем достигла импозантне резултате. „Била сам мала, са сестром смо стално посматрале оца како прати дневник на ТВ-у и у једном тренутку сам стала испред њега и рекла му: Једног дана ћеш на телевизији мене гледати уместо ових тета! Иако сам била озбиљна када сам изговарала те речи он није веровао у то, смејао се.“ Данијела се и у основној и у средњој школи истицала добрим резултатима на такмичењима. Организујући и водећи школске приредбе припремала се за свој будући позив. Њен нестални дух и радозналост утицали су и на њена интересовања за музику, спорт, разоноду. Волела је да слуша каже, рок и хеви метал музику, да одлази на журке са друштвом и вози моторе са другарима. Мотор је почела да вози још у петом разреду основне школе. „Никада се нисам одала ни једном пороку иако сам била изложена томе у друштву, само јак карактер то може.“ Када је дошло време да упише факултет, за време рата 90-их година, њен отац је сматрао да женска деца не треба да напуштају град већ да се школују ту где јесу. „Одувек је говорио да је права женска професија учитељица, професорка или васпитачица, тако да нисам имала никаквих шанси да упишем новинарство, иако сам одувек знала да је то једини посао којим бих волела да се бавим и радим га срцем.“ Иако је била принуђена да упише Учитељски факултет, који је завршила и магистрирала касније, одлучила је да прати своје снове и не одустаје од новинарства. Студирала је и радила као хонорарни сарадник у локалној радио станици. Стизала да на време полаже испите и гради новинарску каријеру. У томе је и успела. Рекла је да се новинар постаје радом и сталним усавршавањем, праксом и тежњом за правовременим и тачним информацијама.
„Волим да будем прва на месту догађаја“
„Посао дописника је нешто што је мене највише привукло у новинарству. Волим да будем у сталном покрету, на разним местима, у сусрету са различитим људима и културама, тако да ме није превише занимала штампа. Првенствено волим да будем прва на месту догађаја, јер схватам колико то заправо помаже људима да сазнају шта се дешава.“ Иако је тај први део изјавила са одушевљењем и благим осмехом, већ у другом делу излагања се њен израз лица променио. Долази оно али и наставља се прича о томе колико тај посао захтева одрицања од многих ствари. Највише жали за тренуцима не проведеним са својом породицом, иако су они увек имали разумевања и пружали јој подршку у сваком тренутку. Три ћерке одгајала је са великом љубављу и нежношћу. Сматра да им је остала дужна тог времена проведеног на послу, понекад и по 18 сати, али такође наводи да је поносна на њих и њихове планове за будућност.
„Извештавала сам са места где су се налазиле бомбе и нагазне мине“
Сваки посао има добре и лоше стране, али позната дописница је на све гледала као на још једно искуство и лекцију. „Дешавало се да сам извештавала са места где су посебно опремљени људи са уређајима за истраживање тражили бомбе и нагазне мине које су могле да експлодирају сваког тренутка, док сам ја испред камере стајала у сукњи и мајици, али у том тренутку је једноставно постојао само један циљ- извештавати.“ Неке од таквих ситуација су биле за време и након бомбардовања. Извештавала је и о сукобима са Албанцима у Бујановцу и Прешеву. Врло често се налазила у опасним ситуацијама, али ни то је није сломило, ни поколебало да настави даље. Памтиће каже, дуго и поплаве у Трговишту и када је даноноћно извештавала о њима, путујући из Врања до Трговишта, а након урађеног задатка, до Лесковца где су монтирали прилоге, јер су се просторије у којима је радила у Врању запалиле због неисправних инсталација. И тако више од месец дана. „Мислила сам да ће операције кичме 2011.године да ме мало тргне и да ћу после тога мало успорити и више мислити на своје здравље, али се испоставило да сам једва чекала да прође годину дана паузе и вратим се на посао.“ Рекла је то са сјајем у очима и благим осмехом на лицу који је најбоље могао да замени било које речи које би описале љубав према одређеној професији. Наставила је истим темпом да извештава и прати догађаје у Пчињском округу. „Никада нећу заборавити мигрантску кризу, ни мигранте и избеглице из Сирије, Ирака, Авганистана. Више од милион и по их је прошло кроз Прихватни центар у Прешеву. Извештавала сам о њиховим трагичним судбинама, несрећном путовању. Гледала тужне слике уморне и болесне деце, људи, који су вапили за мало мира, топлине и људскости. Пешачила сам са њима по снегу, киши, врућини. Смеће које су остављали за собом било је свуда око нас, као и непријатан мирис од кога није могло да се дише. Интервјуисала сам многе и на енглеском, француском, руском језику иако не говорим добро, споразумевали смо се понекад и рукама и ногама, али сам успевала да увек на време завршим задатак, информишем о њима и несрећи која их је снашла.“ И сада извештава о мигрантима али у много бољим околностима, о њиховом животу и интегрисању у локалним заједницама.
„Увек сам се држала својих принципа и радила онако како сам мислила да је најбоље у одређеној ситуацији“
Када је у питању утицај власти на медије рекла је да је то неизбежна ствар, нажалост. Такође је додала да на дописнике не може то у великој мери да утиче и да их продрма. Чак и када је била у једној од таквих ситуација размишљала је здраворазумски и одупрела се томе. „Власт и политика је нешто што се мења, тако да никада нисам дозволила да то негативно утиче на мој рад. Моје колеге и ја смо скоро имали ситуацију где нам је наређено да напустимо просторије дописничке редакције у Врању, јер ће на том месту бити смештена локална телевизијска станица и, наравно, да нико од нас није могао да уради ништа поводом тога, већ смо почели да трагамо за дргом локацијом.“ Нагласила је да је то у њиховој моћи и да ће увек тако и бити. Некада се више одражава на медије некада мање, али да је најбитније да образ остане чист. „Увек има избора!“ Могло се закључити да за сваки проблем постоји решење, и да све што је потребно бити упоран и бити свој.
Дописница такође воли да помаже људима када год је у прилици. Радећи свој посао успела је да помогне многим сиромашним породицама, деци у једном селу код Врања за које тврди да „никада нису видели чоколаду и банану“, њима је таква помоћ много значила. Помогла је и баки у планинском селу код Врања да добије кров над главом, храну и медицинску помоћ и остатак живота проведе срећно. То се десило једном, затим други пут, трећи и тако редом. Навела је ситуације где је успела да помогне, али и једну у којој је било доста стреса, када операција једне мале девојчице оболеле од рака није успела. Каже, да никада не би могла да живи као млади данас, пасивно, поред компјутера и телефона. Воли да шета, вози бицикл, чита, спрема омиљена јела и меси пите. Понекад је каже, напорна и више пута нервозна, али се труди да то не преноси на друге. Залаже се да очува све чари које носи град Врање, пише приче о њиховом специфичном говору који је данас, нажалост, изгубио своју лепоту и јединственост. Пише о најлепшим песмама насталим на том подручју.
Михајловић Тамара
