Пуне две деценије имамо прилику да је гледамо на малим екранима. Последњих 12 година рођена Београђанка нас сваког дана у касне поподневне часове обавештава о актуелним догађајима и тренутним проблемима престонице кроз емисију „Београдска хроника“ на Јавном сервису Радио телевизије Србије.
У најстаријем градском језгру града Београдa, Дорћолу, рођена је, одрасла, а и данас живи новинарка и водитељка Слађана Томашевић. Рођена 4. септембра 1973. године. А своју новинарску каријеру започела 1987. године на телевизији „Студио Б“. Ове године прославља свој мали јубилеј, 20 година рада у новинарсту и каже да се у овом послу обрела сасвим случајно и неочекивано.
„Нормално је да се не свиђам свима“
Седамнаест је часова и атмосфера у згради РТС-а је врло узаврела. До почетка Београдске хронике има још око 45 минута. У студију је већ све спремно само чекају да из шминкернице изађе и спремна Слађана Томашевић, која има времена и да запали цигарету, јер како каже: „Моје облачење траје 3 минута, шминкање 3,5. А та титула најбоље стилизоване коју ми често додељују још краће, таман док дођем од шинкернице до студија, кратак је то пут. У студију то већ пада у други план, јер су теме о којима говоримо најважније. Чак и заслуге за те комплименте припадају нашем стилисти РТС-а Срђану који се бави тиме. Овде ми је све олакшано, поређане су ми комбинације за наредних недељу дана и ја то облачим.“
Иако каже да јој је важно да изгледа лепо као и свакој жени, нервира је што јој медији каче епитете најзгодније новинарке, јер: „Сматрам да то уопште није тачно! У неким моментима може да ти буде и симпатично, али када си клинка, сада више не“, каже водитељка кроз смех. И додаје: „Просто не треба да имам никакав епитет уз име, уопште ми то није важно, само нека буду реални. Највећа заблуда о мени је да сам надобудна и непријатна.“ Иако сматра да не могу, а и не треба сви да је воле, често остане затечена коментарима људи. „То су људи које ме не познају и нису имали прилику да разговарају са мном. Зато и мисле да сам уображена. Не би било ни добро да сам свима супер. Увек је боље да постоји баланс између оних који тврде да сам добра у свом послу и оних који мисле супротно.“
„Имали смо од кога да крадемо занат“
Након завршетка средње школе и уписа на факултет живот јој је изледао потпуно исто као и до тада. Каже да се ништа није разликовало од живота других студента који су студирали у свом граду. Није била од оних младих људи који су имали зацртане циљеве за даљи живот, нити јасну слику о томе чиме би се бавила у животу. „За факултет сам се одлучила по принципу шта је мени било најједноставније. У том тренутка нисам имала јасно дефинисано шта бих ја то могла сутра да радим. Стицајем околности послали су ме код Зорана Предића који је тада био главни и одговорни уредник „Студија Б“.“ Зоран Предић је заправо главни кривац за то што се Томашевићева данас бави овим послом. „Он је тада рекао да имам добру дикцију и да бих можда могла лепо да се сликам. И тако сам почела да радим вести из културе на телевизији „Студио Б““.
На „Студију Б“ није се задржала дуго, јер се убрзо појавио други битан човек за њену каријеру, који је заслужан за њен прелазак на РТС. „Жика Николић био је мој ментор, који је одиграо важну улогу у томе да пређем на другу телевизију и убацио ме да радим вести код њега.“ Он је тада радио јутарњи програм.
У то време када је Томашевићева дошла на РТС редакција је изгледала потпуно другачије него данас. Јутарњи програм суботом је радио Бане Вукашиновић, а Жика Николић недељом. „Београдску хронику“ радила је Мира Адања Полак. Новинарка се носталгично сећа својих почетака и у гласу јој се осећа поштовање док помиње нека од имена која су тих година озбиљно креиралa телевизијску сцену у Србији. „Време је било другачије у односу на ово сада. Људи су се више посвећивали онима који су на почетку. Ишли смо за старијим, тада условно речено колегама, и пратили сваки њихов покрет. Сматрам да је срећа то што сам могла да седим са њима. Имали смо прилику много да учимо. А имали смо и од кога! Када си на почетку ти сматраш себе за неког ко нешто зна, али суштински немаш појма. Никада нећу заборавити реченицу коју је Бане Вукашиновић рекао једном приликом док смо седели код њега у канцеларији: „Телевизија једе живу децу!“. Мени је то тада зазвучало застрашујуће, али тек кад порастеш и прођеш цео тај пут схватиш колико је он био у праву.“ У реалност и данашњи РТС враћа је глас колегинице која је моли да угаси цигарету, јер је мала шминкерница већ превише задимљена и она неће моћи да се нашминка од дима.
„И чоколада би досадила када бисмо јели исту сваког дана“
Брз и динамичан темпо емисије још увек је није уморио. То што ниједна емисија не изгледа као она претходна одржава динамичност овог посла. Водитељка каже да је добро то што никада не зна шта је очекује на послу. „Један радни дан изгледа потпуно непредвидиво. Почиње отприлике исто. Дођем у неком тренутку и прво одлазим на колегијум“, у пола реченице прекида је телефонски позив уредника емисије, који јој саопштава да је дошло до замене једног госта.
„Као што и хтедох да кажем врло често долази до измена у ходу, ево као сада.“ Иако је претходног дана већ спремљена емисија за наредни, тај дан који дође сам по себи наметне теме и госте. „Никада не могу да знам како ће све тачно изгледати. Битна ставр је што има дана када се једноставно боље осећам и понесе ме енергија па све тече савршено. Има дана када све иде успорено и томе не можеш да се отргнеш.“
Поред свих предности овако променљивог и динамичног посла, водиљка истиче да се често нађе у непријатним ситуацијама када јој се обрате људи које је некада раније угостила. „Проблем када радиш често колико ја радим и када радиш овакав тип програма је у томе што просто не можеш да запамтиш апсолутно све, јер сваки дан доноси нешто ново. Људи дођу и кажу да су већ били, а ја их се не сећам, тада ми буде мало нелагодно.“
„Деца као саговорници су најинтересантнији“
Каже да не размишља о неоставерним жељама у каријери, јер је Хроника таква емисија да су кроз њу прошли људи из свих сфера и са свих простора. „Сасвим је сигурно да има оних које бих волела да доведем, ако дођу добродошли су, ако се то не догоди, вероватно и за то постоји разлог“, каже Томашевићева.
Све је већ виђено и изречено, једино су деца увек иновација. Једино деца реагују природно, не умеју да лажу и искрено и спонтано се понашају чак и на телевизији. На стотине људи је за нешто више од једне деценије прошло кроз студијо РТС-а и разговарало са водитељком „Београдске хронике“ на разне тешке, стресне, али и занимљиве теме. Павле Бијанић је четрнаестогодишњи дечак који је на водитељку оставио најјачи утисак.
„Релативно скоро у гостима ми је био дечак Павле који има озбиљан здравствени проблем. Он три пута недељно иде на дијализу бубрега, и потребна му је трансплантација. Знала сам да ће он бити гост, али нисам имала никаква очекивања. Када сам дошла у студио, видела сам преслатког дечака са дивним насмејаним плавим очима“, док говори о дечаковим плавим очима, очи лепе новинарке бивају помало замагљене сузама које успева да задржи, и гутајући кнедлу наставља. „Била сам фасцинирана колико је он ведар. Пун живота и пун вере у то да ће све бити добро. Имао је кравату „Црвене звезде“, а ја сам за наредни дан имала договорено гостовање са Дејаном Радоњићем, тренером кошаркаша „Црвене звезде“. Обећала сам му да ћу му омогућити да упозна све кошаркаше и да буде њихов гост на утакмици. Сви из „Звезде“ су одмах пристали на сарадњу и мислим да су урадили добру ствар.“
„Стога сам према себи“
Томашевићева каже да не воли да гледа себе на телевизији, само погледа разговоре из емисије, али и то уме да јој буде врло непријатно. Према себи је јако критички настројена, а подједнако замерки налази како у физичком изгледу тако и у начину на који је говорила.
„Разговори су ми јако битни. Прилоге већ погледам пре него што се емитују, а своје разговоре волим да видим како бих знала где треба да се поправим. Често не будем задовољна како је неки разговор изгледао. Умем да будем врло несрећна због неких ствари које сам рекла и урадила. Приметим да имам неке поштапалице које немам појма одакле ми. Заправо права је реткост да кажем: „Е, ово је баш било добро!“. Не знам да ли сам свега 5 пута у животу то рекла.“
На себи види много мана и много ствари за које није сигурна да ли су реалне или ниси. Истиче да би код себе променила свашта. „Почев од физичких ствари, када кренем да алализирам себе видим и што треба и што не треба. И оно што је добро и оно што није добро, а све то можда уопште није реално. Кориговала бих и свој карактер. Претерано сам брза. Реагујем импулсивно, што кажу на прву лопту, што никако није добро.“
Сматра да не може најрационалније да говорио о томе каква је била као млада девојка. С поносом истиче да је с годинама схватила ко је и шта је и тиме добила више самопоуздања, иако каже да се није много променила. „Као млада била сам повученија него сада, тако бар ја мислим. Најпоноснија сам на то што сам остала потпуно иста као човек, не могу да кажем баш као када сам имала 15 година, али она са 20 и ова особа сада врло су блиске. Остала сам једноставна и правична.“ Остала је нормална.
Наглашава да је јако важно у свему имати границу доброг укуса. И да у животу мораш тачно знати докле можеш да идеш. „Васпитана сам тако да све мора да буде у границама пристојности у границама онога што јесте нормално и уобичајно за било кога, не само за некога ко ради на телевизији или се бави било којим јавним послом.“
„Причањем превазилазим стрес“
По природи је ведра и комуникативна, и такве људе бира за пријатеље. „Волим јаку, позитивну енергију, када сам окружена таквим људима најбоље се сналазим. Не волим оне ћутљиве, никада не знам шта ми мисле.“
Воли непланиране проводе и сматра да је све што је неочекивано увек најзанимљивије. „Идеално дружење с пријатељима ми је када одемо у кафану без разлога и останем до јутарњих сати. Још ако знам да немам никакве обавезе и кренемо без идеје да се добро проведемо, тада ми буде најбоље.“
Каже да би се снашла у свакој ситуацији. „Мислим да сам од оних људи који би пливали где год да их бациш. Пробаћу некако да се снађем где год била.“
За посао који ради каже да јесте стресан, али тај стрес сврстава у позитиван. Доста прича и чак мисли да јој је то вентил кроз који избацује стрес. Тужне ствари пак воли да заборави. „Све оно што је лоше трудим се да превазиђем, јер сам по природи ведра. Увек помислим да колико год нешто било лоше, мора проћи. Битно ми је да су сви моји живи и здрави, све остало ће се већ некако решити.“
„Волим да гледам кроз шарене наочаре“
Свима који је познају добро је познато да јој је Здравко Чолић омиљени певач, а песма „Ти живиш у облацима мала“ омиљена његова песма. Кроз смех каже да јој не треба посебан разлог да би се винула у висине. „Довољно је да ми се склопе коцкице и онда то буде мој дан. И ја просто јесам стално међу облацима. Крећем од тога да је све дивно док ми неко не упропасти идеју за тај дан“.
Док полако корача ка студију и кроз празне ходнике велике зграде Јавног сервиса одзвањају само звуци високих потпетица, новинарка са каријером дугом већ две деценије покушава да нађе адекватан одговор на питање који јој је тренутак у животу био тренутак неизмерне среће. Видно збуњена, каже да је никада нико ово није питао, али осмех јој се појављује на лицу и у једном даху изговара: „То су моменти када ми се сестра породила. Када су се родиле моје две сестричине.“
„Све за чим јуриш баш то ти бежи“, каже у свом роману једна колегиница госпођице Томашевић, а она је сагласна с њеним мишљењем. „Има тога у животу, али сада сам решила да то мало променим код себе.“ Замишљено гледа у даљину и нада се да ако не буде јурила, неће јој ни бежати. Кроз искрен осмех изговара: „Желим да постанем мајка!“
И овај налет емоција прекинуо је уредник емисије својим телефонским позивом и забринутим гласом питајући да ли ће одговорна новинарка по први пут закаснити на емисију, док му кроз смех објашњава да jе спремна одавно и да се налази испред студија: „Добро сам, не брините.“ Додаје: „За тридесетак година не знам где ћу бити и шта ћу радити, али бих волела да тада будем једна срећна и испуњена бакица.“
