Интервју профил са Драганом Векецки

„Сваки други дан сањам да сам новинар“

Драган Векецки је бивши новинар „Политике Експрес“ 80-тих година  и дописник из Сарајева од 1979 до 1981 године. Тренутно се бави продајом половних рачунара и има своју фирму под именом „Панда“.

Београд , 2019.

Његова канцеларија окружена је разноликим уређајима. Почевши од лаптопова, преко телефона па све до осталих справица потребних за фунцкију рачунара. Веселим и одлучним, дубоким гласом муштерији је говорио о томе како треба правилно управљати лаптопом и које програме треба користити. Затим је муштерија напустила просторију, силазећи низ стрме степенице, а Драган је започео разговор.

ДАНИ НОВИНАРСТВА

 Цело своје детињство желео је да се бави писањем. То је била његова највећа љубав. „Живот сам провео трудећи се и радећи као новинар, наравно уживао сам у сваком тренутку“, говорио је Векецки, а затим наставио „ у свом том уживању и раду, схватио сам да ми је дете већ одрасло и да нисам најлепше тренутке провео са њим. Одмах потом, 1992 годиине сам дао отказ. И дан данас ме то прати. Моји дани новинарства никада се нису завршили, ја сваки други дан сањам да сам новинар. То просто остаје у човеку. Уђе ти у крв.“

КАКО ОД НОВИНАРСТВА ДО ПРОДАЈЕ ЛАПТОПОВА?

„Сав новац који сам зарадио, мало да је било од новинарства, више је био од продаје лаптопова. И не кајем се због тога. Поседујем пет станова у Београду и један у Врњачкој Бањи и то све од овог посла који тренутно радим. Моји завршени факултету уопште немају везе са оним чиме се ја тренутно бавим, али то је оно што ме занима и радио сам на томе да сазнам што више и научим све што боље о лаптоповима. Никада ми се није догодило да нисам успео некоме да пом огнем или поправим рачунар када је то било потребно.“ Наш разговор је прекинуо интерфон на вратима и стигла је нова муштерија. Чули су се ужурбани кораци, затим лупање једних брата, па онда убрзо потом и других. Њихова конверзација је трајало брло кратко, јер је Драган мајстор свог занатам успео да реши проблем. Брзо смо се вратили разговору.

„НОВИНАРСТВО НИЈЕ ОНАКВО КАКВО ЈЕ НЕКАДА БИЛО“

„Где смо оно беше стали?А да!Новинарство није онакво какво је некада било. Тада, тачније осамдесетих, имао си слободу да пишеш о чему си желео, те речи и те мисли су заправо биле твоје. Новинари су били цењени. Данас? Нико не жели да сретне новинара. Нико нема времена за новинара. Некако су постали непријатељи, и народу, а и власти. Ко зна чије се то речи заправо пишу, да ли су то мисли неке ријалити звезде која покушава од себе да направи нешто битно путем новина, или је то редакција која придаје значај тиражу, а не заправо чињеницама.“ Ногом је трескао о под, постајући све нервознији и нервознији. „Ја не знам шта они раде. Не знам зашто раде, новинарство је један прелеп посао, а они од њега праве шалу и чине га просечним. Као да је материја битна данас. Није. Битан је новац и битно је како до тог новца доћи. Када су ме питали у редакцији, како сам успео да приуштим најновији BMW 3, осетио сам благу иронију и подсмевање од стране запослених и само сам устао и рекао да дајем отказ. Ето! Није их занимао мој рад, већ колико ја зарађујем.“

ПРИЈАТЕЉСТВА У РЕДАКЦИЈАМА СУ ВЕЧНА? ИЛИ НИСУ?

На другом крају његове канцеларије овојене зеленом бојом, налазио се дрвени сто на коме је стајао лаптоп и поред њега рамови са сликама. „Пријатељства у редакцијама су ипак нешто посебно. Нека трају вечно, а нека не. Још увек сам у сјајним односима са познатим карикатуристом Дејаном Патаковићем. Скоро му је преминула жена па се трудим да будем уз њега кад год имам времена. Добар је то човек, доктор за смех.“ Говорио је Векецки са сјајем у очима.“Волим тако некад да се присећам свих ствари које сам радио док сам био у редакцији, али ипак је врло тешко одржати пријатељство и имати контакт који ће трајати. Мени се посрећило.“

ПАНДА

„Продаја лаптопова такође није лак посао. Увек има нешто да се ради, увек има људи који имају проблеме са рачунарима илик који просто прижељкују лаптоп по повољнијим ценама. Технологија је преовладала човечанством и зато је овај посао заиста перспективан.“ Док је са задовољством говорио о овоме, на врата се појавио његов син са псом који су се упутили ка ветеринару. Видео се неки бол у очима Векецког који никако није желео да његов  пас преживљава тако нешто. „Јао бре, мала, волим те, волим, биће то у реду, немој да се бојиш, полако само.“ Покушавао је да умири свог пса, који је био на смрт преплашен, знајући шта му следи. „Јадница моја, иде на операцију, а ја не могу бити са њом, јер имам баш доста да радим. Уживам да поправљам лаптопове и продајем их, али такође уживам да проводим време са својом породицом и љубимцем.“ Кроз искрен и благ осмех говорио је о својој породици, мазећи свог пса. „Они су ми све у животу. А ја ћу наставити и даље да сањам.“