ФОТОГРАФИЈА ПОМАЖЕ ЉУДИМА ДА НАУЧЕ ДА ПОСМАТРАЈУ ДУШОМ Интервју профил – Немања Панчић, фотограф

Прва награда на конкурсу Press Photo Srbije 2018. - ,,Балканска рута"

Little Survivor Nemanja Pancic

,,Свој рад посматрам као потенцијални историјски материјал, прозор у прошлост за неке
будуће генерације, који ће можда имати историјску вредности за пар десетина година, не 
 верујем да фотографија може да промени или побољша свет, који је толико декадентан, то
могу само људи.”

У кафићу једног од хотела надомак аутобуске станице у
Београду, Немања Панчић је често долазио да одмори очи и фотоапарат током
фотографисања миграната који су нашли дом у напуштеном царинском депоу иза главне
аутобуске станице. Прва ствар коју погледаш на фоторепортеру су његове очи, из једног
угла изгледају превише мирно и сконцентрисано, као да више ништа не може да их
узнемири, док се из неког другого угла чини да не мирују, као да им то није у опису посла.

Балканска рутa

Иако, због разних околности, није успео да испрати сваки корак мигранта, од њиховог
дома до развијених земаља Западне Европе, Панчић је успео је да забележи њихов
заустављени корак, на оним местима која ни изблиза не личе на ‘обећану земљу’.
Део фото-приче за коју је Панчић добио прву награду на конкурсу Press Photo Srbije 2018.,
настао је у делу града који сви људи у Београду заобилазе у широком кругу, склањајући
поглед са људске несреће која им се чини далеко, иако се дешава у њиховом сокаку.
Панчић свој поглед и објектив није скретао, обилазећи илегално седиште миграната
најмање три пута недељно, како каже, увек у истој одећи.

,,На крају сам сву ту одећу бацио, јер су услови у којима су ти људи боравили нешто
најсуровије. Усудио бих се да кажем да су они сада способни да преживе све у животу, jer
“оно што те не убије, ојача те.“

Оно што је схватио, кроз разговор са људима који су кренули тим рутама, је да су сви они
били убеђени да ће им, када оду, бити боље.Судећи по Панчићевим фотографијама,
изгледа да је то била само добро упакована прича за коју су многи морали да плате високу
цену.

,, Они, у том тренутку, уопште нису били свесни да ће само једним ,,Стоп!” велики број
њих бити одбачен. Те земље, које су циљ мигрантима, уопште нису спремне да их
прихвате у тој мери, нити имају жељу да се толико посвете њима. ”

Панчић се присећа свог одласка у Бихаћ, у релативно нову фабрику електорнике коју су
комплетно испразнили заменивши машине мигрантима.

,, Да, мигранити су сада постали велика индустрија кеша и све светске и домаће
хуманитарне организације, све фине, добре организације у ствари окрећу огромну лову на
рачун помоћи мигрантима. Да продаш неком причу да напусти своју земљу и оде у неку
високо развијену земљу где ће му без икаквог предзнања, без пасоша, језика и новца бити
боље, то је, по мом мишљењу, највећи PR 21oг века.“

Каже да га не занима да ли ти људи заслујжују ту помоћ и да само посматра са људске
стране.

,,Полазим од претпоставке, каква ли је то мука или сила која човека натера да
напусти своје огњиште и место порекла да би пешачио неколико хиљада километара
пролазећи кроз разне невоље и нехумане услове, само са циљем да започне неки, можда,
бољи живот.“

,,Доста тих људи су врхунски образовани и припадници су средње класе. Десило ми се да
у Прешеву, када је био онај велики талас избеглица, налетим на породицу из Сирије, отац
завршио два факултета и говори два језика, мајка исто завршила два факултета и говори
три језика. Они су, са својих петоро деце и идејом о бољем животу, кренули на један такав
пут.”

Little survivor

На конкурсу за World Press Photo, Панчић је добио прву награду за портрет дечака чији су
се родитељи, услед финансијске кризе, одлучили на породично самоубиство.
Једино је дечак преживео скок са шестог спрата, захваљујући чврстом заграљају у коме га
је отац држао.

,,Дечак чији сам портрет направио је за мене нека врста симбола света у коме живимо, он
је директна последица светске економске кризе, која у Србији мало дуже траје.“

Вечитим питањем фоторепортерске етике, хуманост момента коју свака фотографија
треба да садржи, бавио се Панчић у тренуцима када је одлучио да портрет дечака који је
назвао ,,Little survivor” пошаље на конкурс.

,,Причао сам са његовим новим родитељима, када сам размишљао да пошаљем његов
портрет на конкурс, и били су океј са тим, само нису хтели да то буде нека патетична, декадентна, грозоморна фотографија. Неке ситуације су јако битне за фотографисање, све зависи од начина на који то изведеш и начина на који то прикажеш.“

,,Дуго сам размишљао да ли уопште да је пошаљем на конкурс и један од разлог зашто сам
одлучио да урадим то је јер сам неких пола године имао потребу да је гледам сваки дан,
нешто сам ту видео, нешто сам осетио и миран сам што се тога тиче.“

Многи су му предлагали да настави да ради причу са дечаком и његовим новим
родитељима, али како каже, није желео да му се више меша у живот.

,, Има он довољно својих ожиљака са којима ће морати да се носи, не требају му још и
сећања на неког фотографа који је проводио време са њим и на неку руку злоупотребио
његову ситуацију зарад личне користи.“

Баба Монди

Као неко ко је, у неку руку, заљубљеник у Југославију и ко се диви идеји кооегзистенције,
сматра да је недостатак добре и отворене комуникације узрок многим несрећама које су се
десиле на територији земље у којој је рођен. Са циљем да једну такву комуникацију оствари, Панчић је провео неколико дана у текији,
документујући део живота једног дервиша.

,,Они нису идејно агресивни, неће покушати да те конвертују у ислам, већ ће покушати да
укажу на благодати ислама тако што ће ти допустити да дођеш код њих и нађеш мир. Не
верујем да би ме наш патријарх примио у своју кућу и проводио време са мном. Мислим
да је разлог томе фиригдност наше цркве, а можда и то што је ретко ко од њих завршио 4
факултета, као Баба Монди. “

,, Он је из реда Бекташа, који је јединствен по томе што дервиши, овог реда, нису у крвном
сродству, већ су духовно повезани, браћа по идеји. Они пију алкохол, кој је у исламу
строго забрањен, зато што сматрају да човека најбоље упознаш када попијеш пар чашица,
са њим јер тада падају све маске. Бекташи су једини, из света ислама, који пале свеће на
гробовима, јер сматрају да су људи, док није било електричне струје, морали да пале свеће
када иду да посећују гробове ноћу. Врло су једноставни и прагматични.Разлог њихове
отворености, због чега они привлаче искључиво средњу класу људи, је и наслеђе из
хиндуизма, које је увео њихов оснивач, Хаџи Бектиш Вели, прикупљајући од сваке
религије оно најбоље.“

,, Наша врата за тебе су увек отворена, и у пола ноћи, можеш да дођеш да причаш, једеш и
пијеш са мном. Сад иди својим путем, а Баба Монди ће се већ потрудити да добијеш
награду“, присећао се Панчић последњег разговора са Баба Мондијем.

Панчић сматра да је уверење, да може да утиче на људе, са којем Баба Монди живи,
утицало на то да те године освоји НУНС-ову награду за рад ,,Баба Монди“, а следеће
године награду World Press Photo.

Фотожурнализам у Србији

Панчић за медије каже да су ,,слика и прилика друштва у коме живимо, донекле су криви
за друштво које је у хаосу, а донекле су последица тога.“ Сматра да квалитет фотографије у нашим медијима није на завидном нивоу, за шта је,
каже, крив образовни систем и недостатак перцепције људи који се налазе на позицијама
са којих се доносе главне одлуке о битности фотографије. Са оваквом ситуацијом фотографије у нашим медијима Панчић и 5 документарних
фотографа из Србије основали су колектив ,,Камерадес“, како би кроз дубинску
репортажу, поштујући највише стандарде фотожурнализма, подигли свест о друштвеним
проблемима на Балкану.

,, Kамерадес је кованица која значи ,,другари по камери”, мало социјалистички али у
скалду са тим где смо ми рођени, као и са љубављу коју имам према идеји социјализма и
кооегзистенције.“

Имајући у виду ситуације, као што је повлачење изложбе у виду протеста због цензуре,
Панчић сматра да је њихов успех, што и даље постоје.

,,У Србији је јако тешко имати континуитет.“

Филм ,,Згаришта“, који шаље поруку да су последице за злочине универзалне и ван
временске, инспирација је за Панчићев следећи ,,фокус“

,,Осећај тескобе ми се увек врати када се присетим тог филма. ,,Incendies” је један од
разлога мог следећег пројекта, тренутно покушавам да напишем текст. Tема је захтевна,
тиче се ратова у Југославији кроз призму жена као колетерарне штете.”