Интервју недеље

Интервју профил: Драган Гајић, возач аутобуса у пензији

21. децембар 2011.
Relja Trajković

У једној новобеоградској кладионици, пуној дуванског дима, за столом претрпаним изгужваним папирићима, седи један човек. Поглед му лута по бесконачним табелама и паровима фудбалских утакмица. Изгледа замишљено. Попуњава папир и даје га љубазној девојци која куца тикете. “Овога пута добијам сигурно“, каже смешкајући се. Извесни човек је Драган Гајић, човек који је тридесет пет година брзо и сигурно превозио Београђане у не тако брзим и сигурним аутобусима.

У пензији је већ пет година. Највећи део времена проводи у свом родном месту, Новом Селу код Лознице. С времена на време одлучи да сврати у Београд и види се са пријатељима.

“Уживам у слободном времену. Али зими је у селу досадно, па тада волим да дођем у Београд. Волим главни град, али сваки пут саобраћај је све гушћи, а гужве су неподношљиве. У таквим тренуцима ми је драго што сам у пензији. Овако не бих издржао.“

Као и већину старијих људи, здравље га не служи најбоље. Управо је и то један од разлога ове посете Београду. Не крије страх, али је оптимиста. Увек је добро расположен, и сада када га очекује низ прегледа и испитивања срца.

“Признајем да се плашим, никада нисам волео посете лекару и прегледе. Верујем да ће све проћи у најбољем реду. Проблема са срцем сам имао и раније. Једном док сам возио ‘педесет шестицу’, код Сајма ме је толико стегло у грудима, да сам истог момента зауставио аутобус и рекао путницима да изађу. Нисам смео да наставим вожњу. После прегледа испоставило се да није било ништа страшно, али сам ипак на боловању провео тридесетак дана. Сада је изгледа озбиљније, тако да ћу можда морати ‘под нож’, али верујем да ће све бити у реду.“

Својих радних дана се (не)радо сећа. Увек се нађе неки живописни путник који има неку примедбу, или пак Цигани са хармоникама који покушавају песмом да зараде неки динар. У својим возачким данима се сусретао са сличнима.

“Наравно да има интересантних прича, али и оних које нису тако пријатне. Сећам се једном на ‘педесет петици’, у Булевару Црвене армије, док сам се спуштао ка Аутокоманди, један аутомобил ме је тако исекао да сам чини ми се у месту закочио. Већина путника је попадала, али су имали разумевања, јер кривица заиста није била моја. Једино је једна жена дошла до мене и поменула ми све чланове породице. За неке од псовки сам први пут од ње чуо. То је један од примера какве непријатности могу да се десе нама шоферима. Ту су још каменовање аутобуса, уношење паса и мачака, улажење у возило са храном и пићем и још много тога. То су ствари које се препричавају.“

Рођен је 10. априла 1947. године у Новом Селу код Лознице, од оца Раје и мајке Савке, као најстарији од троје деце. Основну школу је завршио у родном месту, а средњу машинску је морао да напусти због лоше материјалне ситуације. Почео је да помаже оцу у обављању послова око куће и њиве. Војни рок је одслужио у Ријеци 1967. године, где је и добио дозволу за управљање аутобусом.

“Не могу да кажем да сам имао безбрижно детињство, али није било ни толико лоше. Био сам нераздвојан са сестром Драгицом и братом Драгишом, који је, на жалост, преминуо пре две године. Својим покојним родитељима сам помагао у свему. Наравно и они су увек били уз мене. У Градском саобраћајном предузећу (ГСП) сам се запослио 1969. године. Свих тридесет шест година сам провео као подстанар у Београду. Првих неколико година сам углавном возио новобеоградске линије, затим сам прешао на линије ка Бановом Брду и Железнику. Тада је било задовољство возити, саобраћај је био слаб, а гужви готово да није било. Сада се све променило. Некада је за ‘осамнаестицу’ било потребно четрдесетак минута од Браће Јерковић до Земуна. Данас, како чујем од колега, нема ништа без сат и четрдесетак минута у шпицу.“

Доживео је много промена власти и надлежних у предузећу. Возио је различите моделе аутобуса. Стигао је да провоза и данас популарне “Јапанце“, који су у гараже ГСП-а стигли крајем 2002. године. Иако никада није волео да коментарише политичку ситуацију у земљи, каже да је ГСП био најбољи осамдесетих година прошлог века.

“По мом мишљењу, најквалитетнији возни парк смо имали крајем седамдесетих и у осамдесетим годинама. Тада смо имали моделе М А Н-а и Икаруса који би били погодни и за данашње гужве, а тада су били идеални. “Јапанци“ су фини за вожњу, али унутрашњост је прављена за превоз мањег броја путника него што је то случај у Београду. Напред су пространи, али се у приколици осећа недостатак простора, нарочито због мотора који се код њих налази позади. А ови нови нископодни Икарбуси са климом су посебна прича. Чини ми се да могу да приме рекордно мали број путника.“

Увек је лепо расположен. Присећа се многих интересантних и духовитих ситуација из “кабине“. Увек му је на првом месту била сигурност путника, али управо су они били жртве једне прилично сурове шале коју им је приредио.

“Да, то је било пре двадесетак година. Био сам на ‘педесет шестици’. Тада је окретница била у Адмирала Гепрата, а не на Зеленом венцу. Ушао сам у аутобус са намером да кренем за неколико минута, али чувши негодовања путника око нередовности полазака, нешто ми је пало на памет. Сео сам међу њих и отворио новине. Правећи се да их читам, слушао сам гунђање људи. И ја сам се прикључио истом, рекавши да нема смисла како се ти возачи понашају. Када је дошло време да кренем, изнервирано сам скочио и рекао: “Ма не могу да чекам више, ја ћу да возим.“, на опште запрепашћење путника. Настала је пометња, али смо некако разјаснили да сам возач. Још једна симпатична ситуација догодила се после боловања на којем сам био крајем 1998. године. Возио сам ‘осамдесет тројку’ и негде у Земуну су били у току радови, а ја нисам знао да је траса линије измењена. Тако да је један господин који је ишао до последње станице морао да ми говори куда да возим.“

Иако је увек насмејан, за себе каже да је “тежак“ човек. Није се женио, а разлог је, по његовом мишљењу, једноставан.

“Не трпе ме ни комшије у селу, а тек ме жена не би издржала. Али без обзира на то, нисам био усамљен. Одрастао сам са сестром која се удала и осамдесетих отишла да живи у Француској. Са братом, који је био пет година млађи од мене, сам био нераздвојан. Његова смрт ми је много тешко пала. Тада су уз мене били пријатељи, али и сестра која је тада дошла у Србију и остала неко време са мном. Док сам радио у Београду, највише времена сам проводио са другаром из школске клупе, Јевтом и његовом породицом. Са њима сам стално у контакту и то су ми заиста најбољи пријатељи.“

Размишљао је и о томе да се врати у ГСП пре три године, али је ипак одустао и одлучио да се бави сеоским пословима.

“Звали су ме да се вратим да радим у распореду, али нисам пристао. У селу имам доста обавеза. Узгајам воће и поврће, печем ракију са друштвом и што кажу глуварим по селу у слободно време. Мислим да сам то заслужио после тридесет пет година рада.“

У кладионици већ постаје неподношљиво, од дима је смањена видљивост на десет сантиметара, тако да полако крећемо ка излазу. Драган показује тикет и смешка се.

“Сигурно добијам овог пута. То сваки пут кажем, али сам овог пута сигуран.“

На путу кућама намерно пролазимо поред гараже ГСП-а у Новом Београду. Драган показује на аутобус са гаражним бројем 1162, који расходован стоји у углу паркинга. Гледајући аутобус који је возио последњих година радног века, низ образ му полази суза коју није успео да сакрије.