Интервју – профил: Давор Милосављевић, берберин

Нешто за викенд, господине?

Вековима уназад брада је саставни део имиџа сваког мушкарца. Део имиџа постала је настанком берберина или „брице“
Професија берберина једна је од најраније забележених. Средњовековни берберин није био задужен само за уређивање браде или фризуре, већ је сходно потебама био и хирург. Тадашњи заштитни знак берберница била је плаво – црвено- бела шипка, која је симболизовала вене, крв и завоје којима су бербери превијали своје муштерије.
Берберница Давора Милосављевића не подсећа на некадашње. У свом чистом, белом мантилу, са традиционалним џеповима за прибор дочекује сваку муштерију. Када мушкарац уђе у његову берберницу одмерава га и размисља како да га учини што негованијим. Давор је један од ретких, школованих бербера. Овом професијом бави се 13 година и љубав према овом занату није успео да види у својој ближој околини.
„ Дуго се бавим овим послом. Пронашао сам себе у начину рада. Сваки мајстор је јединствен и има другачији начин рада.“
Занати као што је овај полако се заборављају.
„Људи када чују назив берберница углавном не знају шта је то, поготово млади. Занимљиво им је то чиме се ја бавим.“
Бербернице су вековима одолевале модернизацији. Бербери се труде да задрже аутентичност некадашњих салона.
„Садашња берберница се не разликује много од некадашње. Једина разлика је у прибору. Некада су се бритве оштриле и цео процес је трајао дуже него данас. Сада све функионише на струју.“
Старо правило бербеница било је да је женама забрањен улаз. Поред тога, мушкарци третман никада нису заказивали.
“Не верујем да је пре био забрањен улаз женама. Чини ми се да је то преувеличано како би се задржала аутентичност. Заказивања никада није било, а мислим да ни неће бити у будућности. То је нешто што нас разликује од других услужних објеката.”
Током развоја овог заната и настанка професије хирурга, бербери су пружали друге врсте услуга. У Енглеској, где је овај занат био изузетно популаран, берберин је важио за некога ко лако може набавити цигарете, проститутке, а касније и контрацепцију. Баш због тога настала је фраза: “ нешто мало за викенд, господине?”
“Овај посао се дуго одржао и мислим да се никада у потпуности неће заборавити. Још увек смо потребни мушкарцима, а и браде се полако враћају у моду.”
Давор је срећу у овом послу потражио и у Италији, међутим после кратко времена схватио је да му недостаје Србија и одлучио да се врати у Београд, како би отворио свој салон.
“У Италији се негује овај занат и никада нису постојале назнаке да може бити заборављен. Вратио сам се овде јер сам схватио да ми не смемо да се разликујемо од њих. Треба сви заједно да се боримо против заборављања старих заната.”
Поред тога што верује у оџање заната нема лепо мишљење о младој популацији.
“ Млади данас нису заинтересовани за овај посао. Вероватно сматрају да нема перспективу. Данас се води другачији начин живота, али увек ће постојати неко ко ће овај посао чувати од заборава.”