Интервју Милан Ружић, поводом скорог изласка нове књиге
„Питали су ме многи, откуд то да ја пишем. Питају и при томе се смеју очекјући некакав сензационалистички и раскринкавајући одговор. Право да вам кажем не знам, а знам да ви то знате боље од мене, па се ја више нећу о том питању ни изјашњавати.“
Милан Ружић, „Наше су само речи“
Рођен је у Чачку 1988. године, основне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету у Београду, до сада је објавио две књиге, „Некад, неко, негде“ (Штампар Макарије) и „Наше су само речи“ (Службени гласник). Стални је сарадник и колумниста „Искре“, електронских новина Емира Кустурице, живи у Лучанима, а ради у Андрићевом институту у Андрићграду на Одељењу за српски језик.
„Млади виде да се у околини „пробија“ оно што није квалитетно, сад шта год да радиш ако је квалитетно то не може да се провуче, па је очигледно осуђено на неуспех. Дакле, ко год жели да сад прогура нешто што ради, или очекује да се то прометне, то може да се догоди, али увек постоји тај мач са две оштрице да то буде тренутно, да се поклопи са неком дневнополитичком темом или уметничким трендом у том периоду, а млади гледају да се прославе управо из тог разлога, зато што виде да било шта што је вредно не може да се провуче, па онда рачунају, ако се они пробију као личности, а у последње време, нажалост, и као појаве, онда ће све што они буду урадили бити пропраћено. То раде ове списатељице које су биле водитељке, то раде певачи који сад пишу, то раде фудбалери који пишу, а највише се нажалост обрушавају на књижевност ти псеудо интелектуалци и желе да постану некакви уметници који никада нису били.“
Као неко ко се већ на почетку каријере, може похвалити озбиљним критикама неких од највећих имена у нашој књижевности, Милан Ружић је према речима Матије Бећковића неко за кога је штета што се није родио мало раније или касније и да је ово јако тежак период за оне који пишу. Он, међутим, не бежи од свог времена. „Није ми жао. Некако ми се чини да то више има смисла кад радиш у периоду некултуре и неуметности. По мом мишљењу, оно што ја радим јесте уметност, јер да мислим да није не бих то радио. Ко год каже другачије, а има и оних који кажу ’Ја пишем за себе.’ – нико не пише за себе. Сви би желели да знају шта неко други мисли о томе. Ја нисам тиражни писац, па да могу да кажем нешто, јер и поред тога – ја сам почео у погрешном смеру. Мене прво читају професори, писци, критичари, сви остали, а никако да дође до публике, оне праве. Нису они објективни до краја, чини ми се. Матија је био објективан и он ме је наговорио да пишем. Нисам знао да умем да пишем док ми он није рекао да умем. Нешто је запазио у мени, показао ми да знам да радим и за цео живот ме опремио тим нечим. Дакле, да није било њега са тим његовим осећајем, вероватно бих гулио кожу с леђа у неком инситуту за језике или нешто слично.“
Један је од ретких који, иако веома млад, своје време проводи у најистакнутијим интелектуалним и књижевним круговима, али о самој књижевној сцени нема много тога охрабрујућег за рећи. „Гори смо од колумбијских нарко картела што се тиче књижевности – постоје кланови. Мени је Матија лепо рекао: ’Док не добијеш прву књижевну награду, ти си писац, а кад будем видео прву награду коју си добио, знаћу у чијем си клану.’ Наравно, он је мало пародирао, али је то донекле тачно.“
„Како бити оригиналан, а не претерати, не слагати, а не искористити, а не банализовати, не скандализовати, не бити нечовек и томе слично?“ Милан Ружић „Наше су само речи“
„Кад будемо другачији. То је једино начин, али не по сваку цену другачији. Не да будемо идиоти који ће да стављају плашт док шетају улицом и слично, да се фарбамо у зелено, да обријемо једну страну лица. Не. Него, ако већ болујемо од истости, да видимо шта је то што људе чини истим у овој земљи, а то је очигледно у овом моменту некултура, необавештеност и политика. То нас све чини истима, то су ствари које нас уназађују тренутно, а ако се дотакнемо политике, то су ствари које нас свађају међу собом. То власт, опозиција и остало. У ствари, суштина је у прикривена политика, она је једина која вреди, која важи. Значи, то је нешто што вам нико неће рећи. И сад ми знамо да је све ово узалуд што ми гледамо и сви се препуцавамо око тога, али и даље то радимо. Тако да, ако болујемо од истости, лепо неко нека узме да чита, а телевизор се ваљда и не укључује ако је неко паметан. То је Раша Попов рекао за истост, а Раша дефинитивно није личио ни на кога. То је био најдивнији човек на свету и најинформисанији у васиони. Наши раговори телефоном трајали су сатима, буквално свако вече, од 2013. док није преминуо, а ако се случајно не чујемо, онда он зове ујутру кад устане.“
„Ништа нам није битно. Асфалт под ногама, неко драг под руком или у наручју, нешто лепо за певати свака грешка за грешити, сви ми тако живимо у друштву, само нико неће то да призна.“ Милан Ружић „Наше су само речи“
„Ми смо глуви за туђе проблеме, а не знамо да нису то туђи проблеми. Проблеми у мојој држави, било кога од нас, мени то није туђи проблем. Ако сад ја изађем на улицу и видим човека који плаче, ако могу да му помогнем, ја ћу да му помогнем. Он мени није туђи, он је припадник мог народа. Изгубили смо се у тој подели на прву другу, осму, десету Србију. Да сад некога питамо по чему се то поделило, он може само да измисли разлог. Навикли смо да се опредељујемо, и то је највећи проблем, односно, навикли смо некога да определимо.“ Ко је и када поделио Србију није схватио, као ни многи од нас. Међутим, примећује и подсећа на оно што већини, чини се, измиче, а у некима све више бледи као сећања на оне периоде живота када смо себе сматрали наивнима и незрелима. „Никад нисам срео човека који чита Андрића, а да је изневерио моја очекивања. Лично бих потписао, да се да двадесет књига Андрићевих неком ко служи тешку робију због ко зна чега и да ми њега то терамо да прочита. Ако он то све лепо прочита и докаже да је све схватио, на моју гаранцију бих га пустио из затвора. То јесте радикално, али ја дубоко верујем у то да уметност може да мења човека. Оно што ја пишем мења мене и желео да то мења још некаога, али то може да мења некога само ако написано разуме. Ако било какву реакцију изазове од њега, онда је успело. Ови који нису читали Андрића, Србију схватају као земљу осуђену на пропаст. Све што се уради овде на трагу је оних који су већ претходно писали. Све што се испева овде, а ако нема везе са гаћама и са задњицом, онда нема никакве везе ни са чим.“
„Песме су прозор у прошлост, садашњост и будућност.“ Милан Ружић „Некад, неко, негде“
„Дакле, овде права поезија живи само на поетским вечерима и за Дан поезије кад су сви посвећени поезији и онда поезије следећих 364 дана нема. Поезију више нико неће да штампа, али ако нека песма изађе у иностранству, то је онда друго. Више се песници не хвале да ли су читани или нису, него на колико језика су преведени и то иако су ти преводи у тиражу 50 или 100, али њима више значи 100 тираж у Чешкој, него што им значи 3000 у Србији. У ствари, важи она велика ствар коју је Фрост рекао: ’Поезија је оно што се изгуби у преводу.’. Ја у то верујем и што се тиче прозе и нико мене не може да убеди да мене може боље да схвати Американац, Чех, Италијан, него мој народ овде. Дело да би било универзално мора да има везе и са твојим поднебљем. Матија успева да кроз призму села од сто људи објасни цео свет. Е то је велико и то ће једног дана сасвим сигурно бити преведено свуда. Па ево Андрић… Он је кроз Босну објаснио цео свет. Дакле, то су одлике великих писаца – да на основу нечега што је врло мало, врло скучено, објасне све. Али ако ја пишем Американцима о Калифорнији, коју дефинитивно не разумем и не могу да схватим као они, то онда не личи ни на шта, али потврда за уметношћу долази касније, па нека је то сто година после објављивања, али та потврда ће доћи, мада је уметници углавном не дочекају, што је можда и боље.“
Смрт мртвима!
„Чини ми се да је све оно што је преживело, а да је ваљало попут писаца, попут Гаврила Принципа, а што људи из иностранства не схватају као нашу предност, него нешто лоше, у ствари је нешто на чему они нама завиде. Они нама причају да је Гаврило Принцип терориста из разлога што они нису имали таквог борца за нацију. Никад у својој историји. И сад, ако у Америци он слови за терористу и ми се угледамо на ту Америку, а не знам због чега, онда и нас постаје срамота што је тај Принцип наш. Не мене лично, него те људе које се тиме воде. И онда они размишљају да ли да убијемо више тог Принципа, доста је живео и он и легенде о њему. Он је надживео све могуће што се догађало. Дакле, он је преживео све оно што нису, ни људи, ни генерације ни овде, ни у иностранству. Они ту имају проблем са њим, а кад се нама нешто са Запада наметне као тема, ми смо ту до краја као пси верни тој теми. Њима Андрић постаје сад геноцидни писац, Његош им је човек који је хтео да побије све муслимане, онда некако и нас постаје срамота и онда ми хоћемо коначно њих да убијемо, да они не буду део нашег националног идентитета, да не буду део нас, што је немогуће. Кад год урадили то, они не могу успети, али покушавају да убијемо све оно што вреди. То је то – смрт мртвима. Није довољно што су ти људи умрли једном. Мало нам је што су иза себе оставили читав универзум симболике и конкретних ствари, а ми бисмо то да убијемо, док Тита, на пример, никако да убијемо.“
Уметност, а не стандард!
„Ко је патриота у овој земљи, он је озбиљно угрожен. Треба да организујемо патриотску параду, али литије за Грачаницу, протест за Косово и Метохију, то је задртост, то је примитивизам, то је хушкање, то је позивање на рат. Барем тако кажу. Кад пишеш ћирилицом, ти провоцираш, човече, ти провоцираш рођени народ, чије је то писмо. Ми треба да се препоручимо свету нечим што је наше, јер свет нема нешто што ми имамо, као што ми немамо нешто што има Америка, нешто што има Русија. Нама треба нешто што ми немамо, као и њима нешто што они немају. Нећу ја Русима да пишем о бабушкама… Што се мог писања тиче, ја сам велики шизофреничар, па све пишем у стиху и у рими чак и онда следе стилске исправке које одузимају много више времена од писања, тако да бришем риме, склапам, уклапам, кројим, да би на крају тај текст имао мелодију, што није својсвено прозном тексту.“
„Смејмо се кад нам се смеје, плачимо кад нам се плаче то ће успешно одржавати флору и фауну наше душе, а флора и фауна су знаци да на неком подручју живот буја свом силином.“
Милан Ружић „Некад, неко, негде“
Последњи радови
Студентски радови22. јун 2019.Батина из раја ипак протерана?
Студентски радови21. јун 2019.КЛАКЕР КОД РАТКА СОДАЏИЈЕ
Студентски радови21. јун 2019.Шта си се венчао за ту Јагодину?
Студентски радови21. јун 2019.Изгубили смо се у тој подели на прву, другу, осму, десету Србију