Не можеш да будеш добар новинар и лош човек

 

Више волим писано новинарство. Мислим да је оно озбиљније, захтева више аганжмана и теже је. Телевизијско новинарство, шта год да урадите са њим, колико год оно било озбиљно, колико год било паметно, оно у себи увек носи примесу естраде

О раду у медијима и томе какви новинари треба да буду, о хијерархији и ауторитету, добрим причама, колегама говори Драган Бујошевић, некадашњи новинар НИН-а, Европљанина, а сада главни и одговорни уредник „Политике“ и аутор емисије „Став Србије“.

На челу сте најозбиљнијих дневних новина у Србији. Млади новинари би рекли да сте у новинарској каријери постигли све. Шта Ви мислите?  

Успех је када урадиш нешто добро. Ја не мислим да је успех да будеш на било којој врсти функције, било којој врсти положаја, на било ком месту у било којој хијерархији. Ја мислим да је успех онда када сам ја задовољан оним што радим. Посао главног уредника је много компликованији, зато што постоји 120 људи са којима треба да сарађујеш, а пошто у новинарству сви имамо мањак времена, стрпљења и живаца, много је тешко сарађивати са толико људи. То је тај елементарни проблем који постоји у послу главног уредника.

И не мислим да посао главног уредника треба да се ради тако да ја изигравам неку власт или неког кажњавам, већ мислим да цела ствар треба да почива на ауторитету. Ако имаш ауторитет – имаш. Не може ти га нико дати, сам га мораш створити

Завршили сте студије новинарства на Факултету политичких наука, међутим, новинарством се све чешће баве људи који немају елементарно новинарско образовање. Како видите новинарство у Србији данас?

Новинарство је данас нешто мало боље него јуче, али и даље није добро. Мислим да постоји много медија у Србији. У Београду постоји добрих медија толико да направиш једне добре новине, један добар недељник и један добар телевизијски програм. Све остало је вишак.

 Мислим да је новинарство слободније него што је икада било. Насупрот некима који тврде да је у медијима све под контролом, ја не мислим да је у медијима све под контролом. Али могу да тврдим да људи у ,,Политици“ никад нису били слободнији него што су у овом тренутку. Они новинари који се жале, жале се углавном како их неко зове. Има право да те зове читалац, министар, политичар… Твоје је питање да ли ћеш да урадиш то што је он тражио. Ја нисам приметио да је неко сносио било какву последицу зато што некога није послушао.

Кроз вашу редакцију прошао је велики број новинара. Са тим искуством, мислите ли да се новинарство учи или је то таленат са којим се родите?

Цитираћу Гетеа. Три посто је таленат, све остало је рад. Ако хоћете да будете добар новинар морате да имате много знања, јер ће вам то помагати да видите ствари на потпуно другачији начин него што их види просечан грађанин. Потребан је таленат, без њега не можете да будете велики новинар.

 Потребно вам је страшно много знања, да познајете много људи, да вам телефонски именик буде препун бројева и да стекнете поверење тих људи да можете да их позовете у било ком тренутку и да их питате било шта. Битно је да их никада не преварите, да никад не кажете да нећете да објавите, па да објавите. То можете да урадите само један једини пут у животу, после тога то никада више нећете моћи да урадите.

Када се бавите новинарством да ли сте новинар 24 h или само док се бавите овим послом?

Новинар морате да будете 25 h дневно. Ако то не можете да будете, онда овај посао није за вас. Онај ко мисли да је закључао мозак онда када је изашао из редакције, он не треба да се бави овим послом. Мени се скоро десило када сам тражио један телефонски број од једног новинара, он ми је рекао да нема код куће, да му је у редакцији. Када сам га питао зашто се бави овим послом, није разумео моје питање. Новинар морате бити 25 часова од 24, 8 дана у недељи!

Радили сте и као телевизијски новинар и као новинар у штампаним медијима. Шта је већи изазов?

 Ја више волим писано новинарство. Мислим да је оно озбиљније, захтева више аганжмана и теже је. Телевизијско новинарство, шта год да урадите са њим, колико год оно било озбиљно, колико год било паметно, оно у себи увек носи примесу естраде. И у телевизијском новинарству је суштински важније да будете познати, него да будете добри. У писаном новинарству је неупоредиво важније да будете добри.

Поред књиге ,,5 октобар – 24 h преврата” коју сте написали са вашим пријатељем и колегом, новинаром Иваном Радовановићем, можемо ли да очекујемо још неку књигу?

Не знам. Ако се деси. Та књига се догодила случајно. Ми смо били под страшним утиском 5.октобра и та књига је настала као потреба нас самих да себи објаснимо нешто. Он и ја који смо све време били тамо, схватили смо да имамо потпуно различиту слику тог догађаја и решили смо да истражимо како је то било и написали смо књигу.

Будући да сте били дугогодишњи новинар НИН-а, како оцењујете редизајн, промену тематике недељника и мењање његове читалачке публике?

Овај НИН сада покушава да се додели људима који не читају новине. Ако хоћете да правите новине које људи не читају и за које не треба времена да се прочитају онда је тај концепт у реду. Ја мислим да НИН треба да се прави за оне људе који воле да читају новине. Таквих људи у овом тренутку можда нема много, али ви једноставно не можете да одустајете од нечега што је у овом тренутку мање читано. Јер ви када одете на други терен, ви ни тамо нећете наћи читаоце.

За те људе који не воле и не желе да читају новине има већ довољно таквих листова. Неће НИН моћи да победи нити ,,Свет“ или нешто слично. Значи никад неће моћи да буде толико баналан, мораће да задржи неку врсту озбиљности и извесну врсту темељности. Мислим, ја никад не бих претварао НИН у шарени лист. Наравно, право је свакога ко је власник да уради са тим новинама шта жели.

Ни једне новине нису направљене за сва времена. Политика се толико мењала, просто невероватно. Само ако узметете у првих 30 година ,,Политике“ насловне стране, видећете како се мењао на 5 – 6 година изглед насловне стране, садржај насловне стране, графички изглед насловне стране. То је све нормално, али ,,Политика“ задржава ту неку озбиљност и зато је данас једина дневна озбиљна новина у Србији.

Да ли је тачно да су колеге најоштрији критичари? 

Ја немам проблема са мојим колегама из разних редакција, зато што сам на почетку бављења овим послом научио да је много важно слушати шта ти други кажу. Када сам ја дошао у ,,Политику“ ту је било много људи од којих си могао свашта да научиш, само је требало да их слушаш и да будеш у прилици да седиш са њима. Ја сам све своје текстове које сам написао давао људим да прегледају и кажу шта мисле.

Међусобно смо били најоштрији критичари и мислим да је то сјајна ствар. Догодило ми се још нешто на самом почетку мог рада. У хотелу ,,Метропол“ на матурској вечери догодила се туча, рањавање, да би се касније испоставило убиство. Само један новинар је имао податке које је добио од истражног судије. Када сам сазнао да само он има те податке, позвао сам га и замолио га да ми да нешто од података, јер ја немам ништа. Он је рекао ево ти све, па ко боље напише.

То је било потпуно невероватно, али мислим да је то једно од сјајних искустава. То је била потпуна реткост и необично. Можете ви да поделите податке са неким поготово у дневном новинарству, али не све. Овде је била разлика у томе што сам ја радио у дневним новинама, а колега је радио у недељним новинама и он је рачунао да ће у наредна 3 – 4 дана за колико је требало да се појаве новине нешто сазнати и ми, али ја сам то ипак доживљавао као гест апсолутно добре воље и нешто што је нормално у том послу. Мислим нешто што би требало да буде нормално у том послу.

Које још новине читате?

Читам све. Морам да читам све. Не кажем да читам све текстове у њима, не читам све текстове ни у ,, Политици“ , читам оно што ме занима. У другим новинама читам углавном оно што ми у ,,Политици” нисмо објавили, а могли смо или нешто што ми јесмо урадили, али да видим ко је то боље урадио, да упоредим ствари.

Сваког дана на колегијуму ,,Политике” обавезни део је где смо ми победили конкуренцију, где је конкуренција победила нас. Не можете сваки дан да будете бољи од свих, али важно је да имате добар приценат шута. То је као у кошарци, ако имате 60 % убачених кошева то је сјајан проценат, односно ако смо бољи од других 60 % то је сјајно.

Ко је, по Вашем мишљењу, добар новинар и шта он треба да поседује?

Нећу вам ређати имена, зато што то једноставно не волим да радим, јер ту увек неког прескочиш. Ја мислим да добар новинар пре свега мора да буде морално добра особа. Можеш да будеш добар писац и лош човек, али не можеш да будеш добар новинар и лош човек. То је елементарна предност како би радио овај посао. После долази знање, таленат, огромна упорност и једноставно способност да много више волиш сопствену слободу него сопствени комфор.