Импулс клађења

Коцкање некада схватано као изазов и доказивање моћи међу имућним племићима, касније постаје доступно и сиромашнијим слојевима друштва. Данас је коцкање доступно свима. Мотиви коцкара су: жеља за успехом, брза зарада, изазов (губитак или добитак). Али „искушавање среће“ може временом постати и патолошко стање (поремећај импулса). Поред новца и времена може се изгубити и нешто вредније- здравље.

Коцкање се дефинише као добровољно учешће у међусобном преношењу, губљењу и добијању материјалних вредности (пре свега новца) путем различитих видова коцкарских игара. Коцкање може постати болест зависности (патолошко коцкање). Оно се описује као поремећај навика и импулса. Битно обележје поремећаја контроле импулса је изостанак отпора понашању, импулсу или искушењу да особа направи нешто штетно самој себи или другима. Постоји неколико врста коцкања: карте, рулет, клађење, бинго, лото…

Клађење је посебно популарно код младих. Већина кладионичара кажу да су почели врло рано да се кладе зато што су их пријатељи наговорили или су имали жељу за брзом зарадом. Малолетници не могу да уплаћују тикете зато старији пријатељи то чине уместо њих. Многим зависницима од кладионице су први пут уплатили тикет пунолетни пријатељи.

У кладионицама кладионичари као хипнотисани гледају у екран. Скачу, радују се, тугују, ударају по столу на сваку промену резултата на телетексту. Испред улазних врата кладионица могу се видети малолетници који запиткују: „Друже јел поцрвенео Тотенхем?“ или „Ко трепће, ко је дао гол?“.

Жеља за брзом зарадом, жеља за доказивањем неки су од разлога клађења. У друштву које цени брзу зараду, где су материјалне ствари доказ вредности и угледа, честе су појаве клађења, лутрије и осталих врста коцке. „Промењен“ систем вредности у коме се стручњаци, професори, научници, омаловажавају и умањује се њихов углед, док се старлете и „шоумени“ узимају као оличење успеха. Под утицајем тих вредности млади желе да прескоче неке степенике и пречицом дођу до новца.

Клађење многи не сматрају за врсту коцке. Кладионичари мисле да знају много о спортовима и екипама у које се кладе и да имају велике шансе за добитком. Баве се статистикама, дојавама, проценама… За губитак криве „лошу срећу“ и „намештаљке“. Кладионице и лутрије се често рекламирају: „Убоди седмицу“ и „Наплати квоту“, само су неке од рекламних порука. Сајтови са резултатима су доступни свима, сви могу да се информишу о резутатима, стрелцима, корнерима, новим мечевима… У новинама „стручњаци“ прогнозирају резултате.

Искусни кладионичари не кладе се само на екипе које су им познате. „Типују“ и на тимове који први пут виде на листи, јер није више битно ко је каква екипа, него је важно кладити се, имати тикет у руци. Временом се поред тимова и играча, шири и спектар лига и спортова на које се кладионичари кладе. Они у свој тој разноврсности и не гледају и нису никада ни гледали те тимове и спортове (а још ређе знају и сва правила у неким спортовима). Ипак је важна игра (клађење) не ради познавања спортова, играча и клубова и због жеље за зарадом, већ игра ради ње саме.

Не мора свако „окушавање среће“ да прерасте у болест зависности. Вероватно је ова бројност кладионичара само пролазни тренд и тренутна мода у жељи за зарадом и доказивањем у друштву. Друштвени тип коцкања је најчешћи, који траје одређено време и повремено уз предвиђене и прихватљиве губитке.

Проблематично коцкање се јавља код нешто више од десет процената коцкара. Оно подразумева често коцкање уз велике финансијске губитке и проблемима у друштвеном животу појединца. Патолошко коцкање тј. коцкање које је постало болест зависности јавља се тек око једног процента коцкара. Постоји и професионално коцкање.

Тренутно решење је едукација и упознавање са последицама. Схватање проблема и његово спречавање је кључно. Не постоји трајно и универзално решење. Да ли ћемо изгубити систем вредности? Да ли ће се будуће друштво ослањати само на срећу а не на рад и знање? Да ли ћемо се угледати на Божу Пуба из Балашевићеве песме? Да ли смо нешто научили из приповетке Лазе Лазаревића, „Први пут с оцем на јутрење“? Одговори на ова питања зависе само од нас.