Имамо ли ми уопште права на слободу?

Свој тридесетчетврти рођендан дочекала је пакујући кофере за једну од бројних у низу пустоловина у којима се касније нашла. Сећа се сваког таласа Атлантског океана и мелодија уз које је посматрала то плаветнило. Каже упознала је Запад, оживела најстрастније филмске сцене. Удисала је другачији ваздух, срела другачије људе. Сматра да свако данас може да уплови у њену професију. Новинарка „Вечерњих новости“ Татјана Лош, у улози саговорника, открила је свој поглед на новинарство и друштво у држави из средишта Балкана.

Након путовања у Мексико уследио је Њујорк. Који је то мотив, и прожет каквим осећањима, обликовао репортаже написане о том путешествију?

Ако сте авантуриста, а ја то несумњиво јесам, онда је само питање тренутка када ћете пожелети да видите Њујорк. Мој тренутак је била овогодишња јесен. А мотив – жеља за авантуром. Оном сазнајном, искуственом, културном, спиритуалистичком, забавном. Имала сам богато предзнање – све те сцене из америчких серија и филмова. Али и срећу да ме у Њујорку угосте драги пријатељи. Провела сам месец дана у Великој јабуци, као туриста и хедониста. И све време сам заправо била новинар. По повратку у стварност, палету боја престонице света сам спустила на папир.

Да ли сте Њујорк затекли у немирима и незадовољству председничким изборима које, како нам се још понегде представља, не јењава?

Тамо су мишљења и стремљења од самог почетка била подељена. Једни су говорили све најгоре о Трампу, а други супротно и видели у њему некакву наду. Назад нема јер је нови председник сада већ одавно у Белој кући, па су се и они незадовољни примирили. Као да чекају да се и они задовољни увере да су били у заблуди.

Како су се људи у Мексико Ситију односили према предизборној кампањи у САД и можете ли да претпоставите каква су сада, када је Трамп председник, размишљања њихових политичких предводника?

Разговарајући са људима, схватила сам да су огорчени од тренутка када је обелодањена Трампова кандидатура, иако су дубоко веровали да његова победа није могућа. Оно што сада чујем од пријатеља Мексиканаца јесте да се један део помирио са судбином и једноставно само чека да види шта ће се дешавати. Они знају да је мексичка економија у блиској вези са економијом САД, што значи да ће се евентуална промена америчке трговинске политике сигурно одразити на Мексико. Са друге стране, постоји велики број мексичких миграната у САД који сада страхује од масовне депортације коју је Трамп најавио.

Како гледате на све те различите области о којима пишете у својим извештајима, репортажама и другим облицима новинарског изражавања? Како им приступате?

Новинарски нерв не мирује којом год темом да се бавите и у коју год форму да је сместите. Жељан је да „намирише“ нешто ново, интересантно, сумњичаво, поучно. У мом случају, увек „вапи“ за лепим и афирмативним. Када радим интервјуе, настојим да извучем најбоље из човека. Ако пишем о мору, онда увек пронађем угао из којег ће та вода деловати чаробно. Не замагљујем истину, само волим да акцентујем позитивно.

Какво је Ваше мишљење о позицији lifestyle категорија и културе на порталима у односу на политику?

Ако су портали огледало наше свести онда принцип „хлеба и игара“ нигде није живописнији него на онлајн „позорници“. Није свуда позиција политике, економије и културе маргинализована у односу на „песму“, љубавне афере познатих и скандале, али на већини портала у први план баш оне искачу. Као и „гуру“ који нам објашњава како да водимо здрав живот, зашто из ових стопа морамо да избацимо глутен из исхране, а заволимо хељду; због чега без правог крзна не можемо да преживимо зиму и зашто су вртоглаво високе потпетице императив. Препорука за Тајланд и Малдиве стиже нам право са естраде, јер се њој више верује него другима. Када се све то ишчита, апетит још проради на вести из црне хронике и скупштинског циркуса. И готово.

Радећи на рубрици „Знамените Српкиње“ писали сте о сестрама Даници и Љубици Јанковић и богатом културном наслеђу српског народа. Како коментаришете то што очување традиције и фолклорно стваралаштво нису подржани од стране власти и на било који начин законом регулисани?

Открила сам читав један свет у којем егзистирају велике, умне жене из наше прошлости. Нисам знала да ли треба да се радујем или црвеним што сам за многе од њих сазнала тек тада. Толико хероина, попут сестара Јанковић, биле су прекривене дебелим слојем прашине, а ко зна колико их је још сакривено због нашег немара. Сви смо за то криви. Небрига друштва за таква богатства нас осиромашује и највероватније ће нас још много коштати.

За „Вечерње новости“ пишете од 2007. године, како сте остварили деценијску сарадњу?

Када завршите студије новинарства, а још нисте својски одшкринули врата неке редакције, знате само да ваша диплома треба да добије употребну вредност, али не и како. Са једне стране сте надобудни, а са друге збуњени. Мислите да неко само вас чека, а не знате ко је и како да дођете до њега. Конкурси у новинарским лукама готово су непостојећа категорија. Чини ми се да сам имала среће те 2007. године када су „Новости“ расписале конкурс за десет хонорараца. Не знам шта је пресудило да се међу одабранима нађем и ја. Знам само да је после неколико дана зграда на Тргу Николе Пашића 7 постала моја свакодневница. Почела сам као и остали. Мислила као и други. Вежбала. Радила. Схватила да могу боље и више. Потписивала се прво иницијалима, па пуним именом и презименом. Мењала рубрике. Постала стално запослени новинар.

„Новости“ имају велику историју иза себе и дубоко отиснут траг. Сматрате ли да данас радите у новинама које пласирају квалитетан садржај?

Кућа у којој радим одавно је мој дом. Ласка ми што је то дом са традицијом, коју брани и даље бројна читалачка публика. Мислим да су „Новости“ сачувале онај печат озбиљности и питкости без подилажења ниским страстима и лошим укусима. Допада ми се што и сад темељно приступају социјалним темама, и што се глас малог човека врло добро чује, као што се и довољно простора оставља за културу. Не допада ми се, међутим, што су репортаже са сахрана постале готово стална рубрика. Да, читаоци су гладни таквих прича. И да, то продаје новине. Али, ја бих увек без тога.

Како бисте описали медијску сцену Србије по питању различитости, независности, права и слобода?

Различитост се свела на то да сви желе да буду другачији, а и даље су исти. Упорна борба за слободу обично нам наметне интроспективно буђење па се питамо имамо ли уопште права. На слободу. И на све остало.

Који штампани медиј видите као водећег конкурента и због чега?

„Новости“ су свој читалачки круг најчешће делиле са „Политиком“. Тако је негде и сада, јер говоримо о штивима која ће, шта год да пласирају, и даље бити озбиљнија од свих оних дневних издања која се називају новинама. Викендом је мој фаворит „Данас“, али он није конкурент. Он је само мој избор. Као и „Недељник“.