Игре редова

По редовима и администрацији се познаје уређена држава, а ово само доказује да смо од Европе удаљени барем десет светлосних година

Сат откуцава девет. Неки се буде, неки стижу на посао, а ред испред шалтера у полицијској станици  на Чукарици одавно је формиран. Да нема младих, изгледао би као бескрајно дуг ред за пензију. Шаљивџије би чак рекле да се сигурно дели нешто за џабе.

Ни сам улаз у овај огранак Министарства унутрашњих послова не обећава брзу и квалитетну услугу. Врата су уска, прљава и воде право до шалтера за информације испред кога се већ окупило око тридесетак људи. Сам улазак нагонски те усмерава да заузмеш место управо ту, иако ниси сигуран где би заправо требало да идеш. Просторија у којој странке чекају је мрачна, премала за број окупљених, готово клаустофобична.

Са десне стране од улаза налазе се врата нумерисана бројем десет, што обично не би изазвало никакво чуђење. Међутим, поред њих се налазе исто обележена врата и у окупљенима изазивају неверицу, забезекнутост, а у некима и гласно жаљење и протесте. Конфузија која настаје када вас усмере у десету канцеларију равна је гунгули на сеоским вашарима. Бескрајне консултације око тога где бисте требало да станете и шта је најбољи тактички потез гласније су од смеха запослених који пролазе ходником и уживају у типичном радном јутру.

Ред испред тих канцеларија и ред за шалтером за информације међусобно се укрштају, преплићу се као српско коло и уносе додатну пометњу у суверени положај који сте заузели и који сте спремни да браните животом. Могу вас престићи само труднице. Стари, људи на штакама, родитељи са децом намају првенство пролаза.

Први сат проведен у реду упознаје вас са сваким кутком просторије. Други је резервисан за причу о животу и шале. Трећи испуњава бескрајна нервоза, туробно ћутање и све чешће гледање на сат.

Тишину разбија низ псовки и претњи упућених ономе ко покушава да прође преко реда. Имам заказано је универзална тврдња оних који су, преко ко зна које везе, успели да избегну бескрајно чекање. Њихова лаж би можда и могла проћи као истина да сви окупљени већ не знају да електронско заказивање састанка за Баново брдо не функционише, а да је немогуће лично заказати термин.

Млађу жену са заказаним састанком након обављеног посла гомила прати гунђањем, понеком увредом, а госпођа са оствареним рекордним бројем сати чекања у реду и псовком.

Живела сам двадесет година у Немачкој и овако нешто никада нисам доживела. Чекам већ четврти сат и не могу да поверујем шта се дешава. По редовима и администрацији се познаје уређена држава, а ово само доказује да смо од Европе удаљени барем десет светлосних година, констатује жена која пред самим вратима са ознаком десет чека већ двадесет минута. Испред ње је прошло већ троје оних који имају заказано.

Најзад, она улази и завршава вађење нових докумената. Исцрпљена је, гладна, али ипак се журним кораком удаљава од полицијске станице.

Остали је прате љубоморним погледом, а затим им се пажња усмерава на вику господина који је приликом подизања личне карте схватио да она није чипована, иако је он то захтевао.

Сати даље теку, сливају се као река у уторак који полако промиче. Нове странке замењују старе, неки други господин има исти проблем, а атмосфера пуна незадовољства због неефикасности опстаје. Наставиће се и сутра, и прекосутра, докле год административни систем у Србији не буде измењен. А када ће се то десити, само бог зна, каже високи господин у капуту и наставља да чека.