Играо бих за репрезентацију док сам жив

Од како се појавио у репрезентацији ’91 године, мишљење које се о њему формирало, до дана данашњег се није мењало: оптимистичан, енергичан, прави вођа. Носио је екипе у којима је играо максималним залагањем, због чега је и добио надимак „Звер“. “Пуних 30 година сам провео као играч екипе, разумевао и прихватао друге онда када ми се чинило да то не могу. Али једноставно сам знао – без њих не могу да победим.“

 

Са најсјанијим одличијима одбојакшке репрезентације Србије, заједно иде и презиме Грбић. Још 1975. године, Милош Грбић с репрезентацијом осваја прву бронзану медаљу на Европском првенству. Неминовно, његов старији син Владимир се упознаје са одбојкашком лоптом, а касније ће се исто десити и млађем, Николи. Грбићи су веселили народ, дајући све од себе на терену и негујући основне животне вредности које су их чиниле врсним спортистима, и пре свега, изванредним људима. Иза њих стоје успеси својствени само реткима, чинећи их у одбојкашкој историји сјајнијим од било које медаље.

            Отац  ми је вероватно само  узвратио осмех кад сам узео први пут ту лопту у руке. Водио нас је са собом на тренинге у халу од раних дана. Ни тада нисам био свестан шта ми се дешавало пред очима. Кроз оно што су ми причали о оцу као спортисти и његовом карактеру и особинама, схватио сам да је он заправо био велики човек.

Милошева реч никада се није доводила у питање, зато Владимир каже да је с братом растао у војничкој дисциплини заснованој на искреном поштовању. Пре спортисте, отац им је највећи узор био као човек, снажног карактера, који их је увек конструктивно критиковао.

Никада нећу заборавити: остали клинци се играју на игралишту, а ми из баште гледамо. Наше очи и душа су били на терену, али смо морали да копамо, и ту није било приче. Нисмо смели да питамо тату зашто. Можда смо смели маму, она је била та која је објашњавала. Ако бисмо урадили нешто како треба, награда је била кугла сладоледа. Кад бих данас то некоме понудио за копање, сви би ми се смејали. Али то је од нас створило људе од рада, да знамо да вреднујемо оно што радимо.

 

Владимир Грбић је рођен 14. децембра 1970. године у Клеку, где је завршио основну школу. Поносан je на своје родно место које има 3000 становника и 5 олимпијских медаља, светске и европске шампионе и вицешампионе и три најбоља играча света, не само у одбојци. Са оцем је врло интензивно тренирао одбојку од 14. до 17. године, када прелази у Нови Сад. Тамо је завршио средњу школу и постао професионални играч у „Војводини“. Ипак, није се задржао дуго због лошег статуса и некоректности тадашње управе, претивши да ће му „упропастити каријеру“.

            У мозгу младог бунтовника какав сам био, који је бежао из школе, тренирао бос, у кошуљи и фармеркама, и који је имао цело једно друштво из јуниорске репрезентације у „Младости“, једноставно је било да пресечем и одем. Загреб је град који је тада пружао оно о чему млади спортиста само сања.„Младост“ је била далеко испред осталих клубова, па су нам тренинзи били важнији од утакмица. Када је с почетком рата све пукло, примио сам то јако тешко. И дан-данас кад се видим с пријатељима одатле, коментаришемо да би то била једна генерација која би харала Европом, да смо остали заједно.

Није се само загребачка „Младост“ растурила. Хрватски играчи су отказали учешће на Медитеранским играма, када је Вања и први пут заиграо за сениорску репрезентацију Југославије. Ипак му је прва сребрна медаља била јачи утисак.

            Медитеранске игре ’91 сам доживљавао као врсту малих Олимпијских игара. Био сам млад, неартикулисан, пун жеље за доказивањем. Играли смо финале са Италијанима. Викао сам тада као магарац. Италијане сам доводио до лудила толико, да сваки пут када би постигли поен, цела њихова клупа би се дизала и прстом показивала на мене.

Санкције су спречиле нашу репрезентацију да наступи на било ком превентству. Због немогућности да се врати у „Младост“, Владимир је потписао поново за „Војводину“ која је променила управу, али убрзо се јављају Италијани са понудом. С „Падовом“ је освојио једини трофеј у историји овог клуба до тада. Када је након три године прешао у „Алпитур“, одиграо је 7 од 8 финала и освојио 5 трофеја за две године. За то време је Одбојкашки савез Југославије успео да нашу репрезентацију убаци у квалификације за Европско првенство у Грчкој. После 4 године, наша селекција је поново на победничком постољу, на бронзаном месту.

            Та еуфорија и жеља за доказивањем, да нашу земљу представимо у правом светлу и да народу дамо мало жеље за животом – то је оно што вас носи, не осећате своје тело.Нека магија је била између нас која се не може објаснити. Од секунде кад смо обукли дрес, извлачили смо 150% својих могућности, емоција и жеља. Људи су то препознали, видело се на терену.

Наредних година, репрезентација Југославије није силазила са места предвиђена за освајаче медаља на Европском или Светском првенству. У Атланти 1996, наши момци су освојили бронзу и осетили драж поседовања медаље са Олимпијских игара, што је сан сваког спортисте. У тих скоро 10 година, Вању су људи видели као правог лидера који носи јединствену екипу. Освајао је симпатије својом енергијом и искреношћу и постао љубимац нације.

Ја сам човек који пре свега на терену изгара и показује оно што осећа. Наши људи не воле фолирање, тога им је преко главе. Својим понашањем не гурам прст у очи, једноставно, понашам се нормално.

Да је с разлогом носио улогу вође екипе, доказивао је на терену и понашањем ван њега. На састанку након прва два пораза на једном турниру, Вања је саиграчима рекао да у екипи нема места за онога ко не верује да могу да освоје злато. Те 2000. године, репрезентација Југославије освојила је златну медаљу на Олимпијским играма у Сиднеју. Финалне утакмице са Русијом се сећа као своје најбоље у каријери.

            Пре почетка утакмице сам био поспан. На клупи сам почео себе да ударам песницом у бутину говорећи:“ ‘Ало човече, буди се, шта ти је –  ово је финале Олимпијских игара!“ И када је утакмица почела, ја сам још увек мислио да сам поспан.

У том финалу, Вања је летео по терену, али опет и ван њега. Одиграо је потез који се и данас препричава са истим жаром као и пре једанаест година.

            Тог тренутка се сећам као ситуације из игре. На сервису су били Руси. Лопта се од Вујевићевог чекића одбила ван терена. Прескочио сам рекламу, вратио лопту, извинио се новинарки Италијанки на коју сам замало скочио, и вратио се назад на терен. Сачекао сам повољан тренутак да видим Јаковљева где ће да нападне, и с обзиром да ме није видео, пуцао је ниско и нашао сам се на довољној висини да га изблокирам.Неко каже да је за то била потребна фантастична агилност, перцепција, борбеност. Потребно је све, али није потребно ни ништа осим жеље. Ми смо као клинци са оцем радили вежбе које су биле атлетски захтевније од овог потеза.

Тај поен доживљава више што је њиме освојено олимпијско злато, него као свој лични печат.

            Када сте у финалу Олимпијских игара, не размишљате да ли ћете ићи главом у зид, не занима вас да ли ће вас то коштати једног дела тела. Једноставно, само то урадите. После тог поена, ја сам знао да смо освојили злато, иако то нисам смео себи да признам. Сви су спомињали поен, али када човек који је решен да освоји олимпијско злато да целог себе, могуће су и такве ствари.

Умерен и ненаметљив, Вања као пример играча екипе никад није истицао себе више од других. Исте године је проглашен најбољим одбојкашем Европе и спортистом године у нашој земљи. Тада је и играо у „ његовој ‘Роми’ “, у клубу у ком је провео три феноменалне године, у граду који га је посебно инспирисао. Година олимпијског злата је за Вању специфична и по томе што се тада оженио Саром, с којом се забављао свега 4 месеца пре брака.

            За људе који су искрени и отворени, који желе да признају нешто – нема тајни. Суштина је и да себе прилагодите другоме, што је својеврсна црта интелигенције коју не поседује велики број људи, а опет ако желе, могу да је имају. Од како сам се упознао са Саром, одмах сам знао да је то нешто другачије. Често се нашалим да сам је изварао док је била још млада, јер се за мене удала с непуном 21. годином. Имали смо заједничке животне принципе, и још важније, заједнички циљ.

Са Саром је касније добио две ћерке Ину и Уну. Сматра да је породица најбитнија у животу сваког спортисте.

            Кад дођем са тренинга бацајући торбу, моје девојчице приђу да  ме загрле и пољубе, а са Саром онда разговарам. То је довољно, не треба ми ништа више. Напуним се енергијом која ми треба. То је оно што породица треба да буде: искрена, отворена, основа свега. Гледајући око себе, породица је данас деградирана толико да и ТВ спикери збијају неслане шале на рачун најважније институције за људе. Ја сам имао срећу да одрастем у породици која је имала јасно дефинисане циљеве и вредности.

Млађег брата Николу није никада сматрао ривалом, па му је зато и нелогично када их неко пореди.

Људи воле да пореде, али Никола и ја само врхунски у ономе што радимо. Потекли смо из исте куће и од истог учитеља. Знам да оно што ја мислим о њему, он мисли и о мени. Зато га никада нећу гледати као ривала. Сећам се његових првих страхова док су нам говорили да ми „имамо ‘прођу’ јер смо Милошеви синови“. Ја сам морао да се доказујем оцу, а он и оцу и мени. Притисак је заиста био огроман.Успут, ја сам примач сервиса, он је дизач, никад нам није требало много времена да се уиграмо. Кажу да смо нас двојица  најуспешнија браћа у свету спорта. Можда су сестре Вилијамс успешније. Мада, оне су имале падове. Ми нисмо.

Са Николом је био члан „плаве чете“ која је наставила и после најсјајнијег одличја у Сиднеју да доноси медаље. Најзад су на ред дошле и оне из Светске лиге коју су фалиле на списку за освајање. Ипак, 2006. године, Вања је донео одлуку да се повуче из репрезентације после Светског првенства у Јапану. Поклоници спорта у Србији су били изненађени, иако је за сениорску репрезентацију играо пуних 16 година.

            Тада сам напунио 36 година. Једноставно, спортиста треба да осети кад је време да се повуче и препусти место млађима .Ја бих за репрезентацију играо док сам жив, до 150-е кад бих могао. Кад стигну године, и репрезентација и клуб постају велико оптерћење.Не бих могао да играм онако како сам то радио, како су људи навикли, а то не бих могао себи да дозволим. Ако играм за репрезентацију, играм са 120%. Морао сам прво себи да признам шта до тог тренутка нисам желео, и  било је илузорно очекивати да наставим, а физиолошки није било изводљиво.

Када се повукао из репрезентације, наставио је да игра у италијанској „Латини“. Касније је потписао са турским „Фенербахчеом“, с којим је освојио дуплу круну. Након две године, одлучио је ипак да се врати у Србију, покрене пројекте у школском спорту и заврши играчку каријеру.

            Са активне играчке, прелазим на активну функционерску позицију, иако ми се тај назив не свиђа. Једноставно, цео живот сам у одбојци и сумњам да могу да радим ишта друго. Сада имам моралну обавезу према себи, свом оцу и  народу да наставим да стварам оне који ће ову државу веселити и промовисати онако како сам ја то радио.

Желим да покренем акције и да нашу децу склонимо са улице, у питању је њихова и будућност нашег спорта. То је задатак свих нас.

У Светској одбојкашкој федерацији је члан комисије за развој светске одбојке, потпредседник је Одбојкашког савеза Србије и директор одбојкашког клуба „Клек“. Од октобра месеца је и „становник“ Куће славних у америчком граду Холиоуку. Званично, Вања није завршио каријеру, мада размишља о свом опроштајном мечу.

            Одбојком сам се играо и играћу се целога живота.. Још увек нисам одлучио место и време за ту прилку. Размишљао сам кога бих позвао и кога  би наши људи волели да виде, можда и последњи пут уживо.

Највише границе је поставио као дете: да освоји олимпијско злато и италијанско првенство, да родитељи буду поносни на њега, да има породицу и да буде увиђајан грађанин своје земље.

Све границе које сам високо поставио, успео сам да прескочим захваљујући вери у себе и максималном пожртвовању. Што не значи да их немам и данас. Следећа је да направим систем где ће клинци у школи моћи да “пикају“ одбојку и неће морати да плаћају. Као што сам то ја радио од 6 сати ујутру до 9 увече.. Да се врати време када су настајали шампиони који су то искрено желели да буду. То штно неко стави 70-оро деце у једну салу и хвали се да нешто ради, није квалитет. Хоћу да се спортом бави свако ко то жели, а не ко то може да приушти. Када ти границу премашим, дефинитвно ћу се повући. Онда ми остаје она  у риболову.

Каријера: 1988-1989 Војводина Нови Сад            1990-1991 Младост Загреб                    1991-1992 Војводина Нови Сад            1992-1995 Падова (Италија)                 1995-1997 Кунео (Италија)        1997-1998 Сао Пауло (Бразил)  1998-2001 Рома Волеј (Италија) 2001-2002 Осака Блејзерс (Јапан) 2002-2003 П.А.О.К. (Грчка) 2003-2004 Динамо Москва (Русија) 2004-2007Андреоли Латина (Италија) 2007-2009 Фенербахче Истанбул (Турска)