Иди Амин - диктатор и кловн

Средина 20. века позната је по јеку Хладног рата између НАТО и Варшавског пакта, тј. САД И СССР-а, као њихових перјаница. Такође, тај период су обележили диктатори. Питање је да ли је у глобалној политици истовремено постојало више доминантих личности, који су својим лидерством оставили култ личности као аманет. Стаљин, Тито, Мао Це Тунг, Маргарет Тачер, Кастро, Гадафи, Ким Сунг-Ил, Садам Хусеин, Пол Пот, Насер, Мугабе, Селасије, Пиноче, Чаушеску… Велики проценат њих су на власт долазили државним ударима, неки су и сами имали чинове те су тиме обезбедили подршку војске. У тек независним државама које су скинуле робовске окове колонизатора, лако је привући масу путем иделогојие, јер не постоји озбиљан ниво политичке културе у грађанству. Једно је дићи устанак, а друго уредити државу. У овом политичком окружењу се посебно истакао један лидер, чије је име оличење тираније, бруталности, окрутности, бескрупулозности. Реч је о председнику Уганде- генералу Идију Амину.

Развојни пут Идија Амина почиње од момента када су га Британци врбовали у ,,Кингс оф африкан рајфлес”, војне пукове британских колонија у источној Африци. Био је изузетно крупан и јак, самим тим пожељан у тим редовима. Испраксирао се као силовити убица у угушавањима побуна племена у Кенији почетком ’50-их и напредовао је у служби до официра-специјалисте, највишег чина за афричког војника. Занимљиво је да је у том периоду био национални првак Уганде у боксу, ту тилтулу је држао 9 година.

Проглашавањем независности ’63., Амин постаје војна ,,десна рука” премијера Милтона Оботеа. Помогао му је да постане и председник, присиљавањем краља Мутесе II на абдикацију и протеривање из земље. Временом, углед и чинови Амина расту, што користи и ’71. покреће војни пуч. Од тог момента почиње његов војни режим.

,, У свакој држави постоје људи који морају бити мртви. Они су жртва која је потребна да у народу завлада ред и закон ”

Прво што ради сваки диктатор када дође на власт јесте да уклања противнике. У овом случају прве жртве су били људи из племена присталица Оботеа. Прави геноцид је вршен над Алколи и Ланго племенима, без обзира на друштвени положај. Од сељака до министара, сви су довођени у касарне и убијани постављањем бомбе. Тела су се касније бацале у реке крокодилима.

Организовао је телевизијске преносе јавних масовних убистава, где би жртве са повезом преко очију биле везиване за стубове и стрељане. Пронађене су у фрижидеру главе неких жртава. Мртва тела су бивала сакаћена, сечени удови, носеви, органи, гениталије, вађене очи, одрана кожа. Сумњичи се за убиство своје друге жене Кеј, пронађене измасакрираног тела на комаде.

,, Омогућена вам је слобода говора, али слободу након говора не могу да вам гарантујем”

Тада је светска штампа описивала њега као месара, варварина, канибала. На први поглед, нико то не би рекао. Представљао се као харизматичан, духовит са шеретским, лакрдијашким приступом дипломатији. Постоји анегдота о посети краљици Елизабети где је одушевљено причао како је нашао одговарајући број ципела, којег у Уганди нема.

Спољна политика је била посебно интересантна. Окренуо се против Британаца, истих оних који су га створили, начинили од њега то што је. Како је постао вођа државе, тако је наредио да се сви Азијати иселе у року од 7 дана. Ти Индијци, Пакистанци, Арапи и остали су чинили стабилну средњу класу која се бавила трговином, банкарством, занатима , те је њихов масовни одлазак довео до пропасти угандске економије. Односи са Израелом су ишли од савезништва до неподношења. ,,Хитлер и читав немачки народ је знао да Израелци не раде у интересу света и зато су их живе спаљивали”, изјавио је.

Један од најпознатијих момената из његове владавине јесте дозвола да се авион Ер Франса, отет од стране палестинских терориста, приземљи на Ентебе аеродром. Путници лета Тел Авив-Париз неизраелског држављанства су били пуштени, док је 83 Јевреја и осталих израелских грађана задржано. Касније су и они спасени у акцији израелских командоса. Троје талаца су погинули, десеторо је рањено, седам отмичара је убијено, 45 угандских војника и један израелски.

,, Не желим да ме контролише икаква суперсила. Сматрам себе најмоћнијом фигуром на свету и због тога не дозвољавам иком да ме контролише”

Имао је у глави идеал ,,Велике Уганде” којој би се додали Јужни Судан, делови Кеније и Танзаније. Понесен том идејом ’78. заратио је са Танзанијом. У својим одредима је имао само регруте из свог племена и из Јужног Судана, који су раније знали само да пуцају на недужне и ненаоружане. Кренуо је са анексијом Кагера региона, али су трупе танзанијског председника Њеререа узвратиле контранападом и присилиле га на повлачење. Дошле су чак до главног града Кампале. Кад је увидео да је враг однео шалу, Амин је хеликоптером побегао за Либију, а одатле за Саудијску Арабију. Тамо је живео у изгнантсву до краја живота, тачније 16. августа 2003.

Тако то изгледа када неком ко зна само за однос наређење-извршење, силу и моћ дате положај. Долази до егоцентричности, нарцисоидности, великог апетита, параноје. Спомињу се бројке од 300 до 500 хиљадажртава у мандату од 1971 до 1979. у злочинима почињеним од стране самопрокламованог ,,доживотног председника, фелд-маршала, господара свих звери на Земљи и риба у мору, освајача Британског царства у Африци и некрунисаног последњег краља Шкотске”.