Лече болесне, а хуманизују здраве

Иако ускоро пуни сто година од свог оснивања, Хиподром у Панчеву је задржао аутентичност. И даље се инсистира на природном окружењу, а осим спорта и рекреације увео је једну новину: лечење особа са инвалидитетом.

Ово није типичан хиподром. Он није ни налик на шаблон. Како уопште поредити овакву апсолутну природну атмосферу где коњи пуштено шетају у испустима, и специфичне хиподроме код нас и у свету, у којима су коњи затворени у боксевима? Како речима описати поглед на сродне покрете коња и човека?

Смештен на око три километара од Панчева представља идеалан бег од модерности. Инфраструктура на незавидном нивоу стављена је у други план баш због тога што су људи у директном контакту са коњима. Емоција подразумева било какве осећаје. Страх је прво са чиме се суочавају посетиоци.

Маша Огњеновић, чланица Коњичког клуба „Кремен” каже да су овде коњи пуштени у четири велика испуста, тачније ограђене ливаде, те да не постоје посебни боксеви где се коњи везују. Поред Коњичког клуба „Панчевац” , који ускоро слави сто година постојања Хиподром је пре двадесетак година постао већи за још један Коњички клуб „Кремен”. Од тада се број коња у Хиподрому удвостручио.

Коњи поново јуре

Првом трком у организацији Коњичког клуба  „Кремен” отворена је сезона даљинског јахања. Пет клубова са по два такмичара започињу трку од 40 километара. Након непуна три сата прве екипе пристижу. Свако појединачно има 20 минута да смири пулс коњу. Уколико успе време се мери, у супротном следи дисквалификација. „Сваки џокеј има свог коња. Врло је битно да се створи поверење између коња и човека, а још битније да се међусобно добро познају”, каже Огњеновићева.

Панчевачком хиподромском стазом – коњи увек јуре. Ништа, чини се, не може спречити заљубљенике у јахање да ове грациозне животиње изведу из штале макар једном дневно и у њиховом седлу оптрче неколико кругова. Тркачки коњи и морају једном дневно да се истрче како би очували мишиће. Поверење које се гради на тренинзима прераста у пријатељство. Људи коњског здравља чувају коње људских емоција, И тако у круг.

Траг копита води до три места на којима Панчевци тренирају: терен, мањеж и стаза. Терен је највећи али и најбитнији за тренинге јер се коњ ту навикава на звукове, предмете, рупе. Поглед ту прелази преко кеса, бачених телевизора и разних врста ђубрета. Некад је боље ослушкивати него гледати.

Обичан шум овде звучи тако јако. Обичан шум овде покреће коње. Страх је понекад и оправдан. Дресуром којом се Огњеновићева бави већ више од пет година се коњи припитомљавају до савршенства. Међутим, некада није непослушност коња то што доводи у опасност. Ласта, миљеница посетиоца, али и јахача у Панчеву важи за једну од лењих кобила. Ту карактеристику добила је после једне необичне трке на двадесет километара. Првих десетак Ласта је донекле имала снаге и воље. У једном тренутку је почела да се саплиће да би, најзад направила колут, а Огњенивићева је остала са покиданом опремом да лежи на стази. С обзиром да рука није много крварила, Маша се вратила на кобилу и трку је привела крају. “То је стварно био последњи пут да сам је јахала. Сада је она у школи јахања, па се њена лењост не примећује”, прича дресерка.

Рехабилитација

Хипорехабилитација се у Панчеву успешно спроводи још од 2004 године. Тада је изграђен први специјални мањеж  за терапијско јахање. Он је и данас адекватно прилагођен са посебном рампом за приступ. Није нарочито велик али чини велике ствари. Уместо успаничених лица чују се осмеси. Овде је стварно боље ослушкивати него гледати.Овде се помоћ осети. Гране обухваћене програмом су хипотерапија, терапијско јахање и спортско-рекреативно јахање.

Коњ се користи као терапеутско средство јер је утврђено да јахање има изузетну терапијску вредност за инвалиде и особе са посебним потребама. Процес хипорехабилитације воде стручне особе, од лекара, физиотерапеута до инструктора јахања. У Панчеву су лечена деца која болују од церебралне парализе, Ретовог синдрома, Дауновог и разних синдрома. Кроз овај вид терапије је прошло преко 700 деце.

Огњеновићева, која као инструктор јахања помаже у лечењу, не објашњава поступак, већ га истог тренутка показује. Дете седа на коња, лекар и инструктор га шетају. Док инструктор води коња, лекар ради вежбе за оријентацију и равнотежу са дететом. „Чудно је то да детету, које болује од таквих болести, коњ може да држи пажњу и до двадесет минута”, алудира дресерка на пренос тродимензионалних импулса њихања са коња на пацијента.

Кроз овакав вид терапије спречава се погоршање болести, а деца постају мирнија и покретнија. Да би се остварио прави контакт и избегле опасности у лечењу учествују мирни коњи било они средње величине или велики. Начин кретања који се изгубио кроз обољење се тако може побољшати. Јахач све импулсе добија кретањем коња. Хипорехабилитација се успешно спроводи у Панчеву и Београду као и у Европи где је она стварана много раније. Коњи немају ни критичан ни процењујући став, нити према болеснима, нити према здравима.

Позитивне и негативне емоције искрено показују, али и снажно реагују на наше скривене емоције и мотиве. Некад је теже стати испред коња, него испред огледала. Коњи осећа нашу несигурност и страх. Пред њима се огледају наша осећања. Рефлексија љубави чини да дете понекад има поверења само у коња. Касније се гради и људски однос. Ушушкан између животиња и људи. Уметнут између здравих и болесних. Спајајући за рекреативце и спортисте. Надахнујућа за људскост и доброту. Не постоје речи описа оваквог места. Погледом се не може прећи преко његове душе.Некад је боље осећати него гледати.