Интервју недеље

И зелене болничке зоне оптерећене у доба короне

8. август 2021.
Журналист

Aуторка: Синди Биљалов

Свакодневно читамо наслове о новом таласу коронавируса. Лекари су у приправности за рад у црвеној зони. Али како изгледа рад у такозваној зеленој зони, која је запостављена за време пандемије вируса ковид-19, разговарали смо са докторком Наташом Ћурчић која је запослена на Kлиници за максилофацијалну хирургију у Београду.

Докторка, како се Ваш рад променио од почетка вируса?

“У почетку као и све болнице, када се појавила корона у земљи Србији, све болнице су почеле да раде по принципу хитности. Збрињавали смо само оно што смо морали и пацијенте који су били животно угрожени или релативно хитни – у смислу карцинома , дакле они којима интервенције нису могле много да се одлажу. То је било из простог разлога, што је већина кадра здравственог била послата у болнице које су биле одређене за лечење короне, па је онда и број особља на клиникама био мањи и самим тим није могло у потпуности да се пружи адекватна или уобичајена услуга у смислу хируршког лечења.”

Да ли сте се сусретали са зараженим пацијентима?

“Болнице које нису биле у ковид систему, су радиле по принципу што су пацијенти улазили са тестовима на ковид, значи трудили смо се да нам заражени не уђу у болнице, међутим већина пацијената је по одлуци кризног штаба и Републичког завода за заштиту здравља имала само антигенски тест, то су бржи и јефтинији тестови и уколико су подаци који су они давали, дакле да немају температуру, да нису били у контакту са зараженима били негативни они су им радили антигенске тестове. Ти тестови, нису поуздани, тако да се дешавало да пацијенти уђу као здрави а да се у току саме интервенције, или у постоперативном току испостави да су они ковид заражени. Нажалост, они су већ прошли или били у соби са другим пацијентима, тако да смо ми примењивали онда изолацију таквих пацијената од других, на сву срећу није дошло до већих ширења короне по клиници, али да имали смо контакт, нажалост о томе смо сазнавали после већ извршених интервенција или после извршених пријема у болницу.

Kако сте се осећали и да ли сте се плашили приликом интервенција, и на који начин је посао лекара у време короне утицао на Ваш живот и породице?

“На неки начин ми смо били апсолутно свесни тога, да те анализе са којима пацијенти нама улазе у болницу нису поуздане, имали смо појачану опрезност приликом рада, значи сваког момента смо били свесни да је могуће да је неко од тих пацијената оболео од короне. Нисмо имали ту врсту страха, напросто ви морате радити свој посао, али смо у смислу опреме стављали и визире поред обавезних маски, дупле рукавице, папирне мантиле који се после тога бацају у канту… Тако да је био један већи степен опреза, али панике није било, радили смо као и уобичајено што радимо. Што се другог дела питања тиче, утицао је тако што сте стално били у страху да ћете ви можда донети ту заразу са посла и пренети је на чланове своје породице. Сигурно је да су колеге које су радиле у ковид систему биле у много већем психичком оптерећењу, сама чињеница да радите са пацијентима који су заражени од короне, и да сте стално негде на жици, без обзира на ту опрему коју су они имали, њима је сигурно било горе, неки су се чак одвајали од својих породица, тако да смо имали оправдан страх да можемо пренети то на чланове своје породице.”

Kолико и да ли су по Вашем мишљењу одлуке Владе потпомогле здравственим установама?

“Не, нису. Одлуке Владе које су у почетку донете биле су најрадикалније могуће, то је било оно чувено ванредно стање, то је још можда могло да се схвати, јер није било довољно опреме и свега осталог, а после тога када је стигла, мислим да Kризни штаб и Влада Србије нису доносили адекватне одлуке, из простог разлога, уколико сте пратили здравствени систем је поприлично, на задњој линији издржљивости. Не причам само о колегама који су у ковиду него и о колегама који нису. Годишњи одмори су скраћени, скоро да их и није било, јер велики број колега чије болнице нису биле у ковид систему, морале да иду као испомоћ, јер је велики број заражених, а нема довољно лекара ни у једној болници. Поготово ако узмете у обзир да они не могу више од четири сата да раде са свом оном опремом, значи велики број лекара из клиничких центара из других болница које нису биле ковид су одлазиле тамо на рад. Што значи да је у тим болницама остало минимално особља да би уопште могло да издржи рад своје смене или било какав нормалан рад. Тако да те одлуке нису помогле, напротив мислим да су одмогле, као што и сам смисао вакцинације, када су дошле вакцине, која је заправо требала да растерети здравствени систем она је рађена у једној масовној епидемији без затварања, без периода чекања инкубације, и имали смо најгори могући сценарио. Велики број људи који су вакцинисани једном или другом дозом су заправо завршили на болничким лечењима, што је потпуни апсурд. То је требало да растерети здравствени систем али нажалост није… Такође се десило још један проблем, а то је када је кренуо велики број заражавања, укинута су правила, а то је ако сте послати из установе да радите у ковид болници, ви сте после тога требали да идете две недеље у самоизолацију, да бисте се вратили на клинику која није ковид, да радите. Нажалост је укинуто, зато што није било довољно лекара, па се тако из заражене ковид болнице долазило у своју болницу да радите са пацијентима, без инкубационог периода. Некада су радили ПЦР- еве некада и нису свима, јер и то много кошта, најмање кошта здравље лекара и пацијената. Kад погледате ако ви прерано уадите ПЦР тест он ће бити негативан и ви потенцијално заражавате и колеге, пацијенте и укућане. Одлуке су биле несврсисходн,е а поготово нису помогле здравственом систему.

За крај нам реците, на основу чега су одређене болнице да буду ковид центри и колико је лекара страдало у зеленој зони?

“Гледало се да болнице буду такозване болнице општег типа, зато што је сама корона као вирус врло комплексан. Тражили су да то буду велики системи који имају више специјалиста под својим кровом, један мултидисциплинаран приступ, јер је требао кардиолог, пулмолог, нефролог… Такође су гледали да те болнице имају више улаза и излаза. Тако да су велики клиничко болнички центри, барем што се тиче града Београда постале ковид болнице, ове мање не, јер оне напросто не испуњавају те услове али као што сам рекла на почетку лекари из тих болница су ишли у те ковид болнице на испомоћ. Непоштовањем ове процедуре и не слањем адекватне заштите лекарима који су радили у тзв. Зеленим зонама, односно болнице које су радиле са здравим пацијентима, долазили су са неадекватним тестовима, нажалост већи број оболелих лекара је управо био онај који није радио у ковид систему и уопште медицинских сестара, не само лекара, значи здравственог особља него ових који су радили у Црвеној зони. Што је такође парадоксално, јер је заштита требала да буде адекватна, поготово када се ради рецимо у мојој струци анестезиологији, па и стоматологији, јер по свим критеријумима светске здравствене организације то су неке од грана које су најизложеније ризику у смислу тих практичних инфекција, али нажалост ево ја могу слободно да кажем да моја клиника није добила никакву опрему за све време ове епидемије, која заправо још увек траје.