Студентски радови

Храбри пијаниста

27. август 2017.
Софија Миљковић

Као један од оних који верују у себе, свој таленат и упорност, Душан Сретовић одмалена све што чини има везе са његовим животним позивом – музиком. Иако би то у нормалним околностима било довољно за успех, његов случај је све само не уобичајен. Са једанаест година прегазио га је трамвај и од тада нема леву ногу.

Како Вам се јавила љубав према клавиру?

Моја сестра је свирала клавир и једном приликом сам се, када сам био јако мали, саплео о сестрину ногу и разбио аркаду о клавир и то је био мој први контакт са иструментом. Након тога сестра је прекинула са свирањем, Родитељи ми нису дозвољавали да свирам клавир јер је скуп па сам почео да свирам гитару са идејом да их убедим да ме пусте да свирам клавир и на крају ми је успело у томе. Као мали нисам могао да знам да ћу то волети, али сам увек имао визију себе за клавиром

Доживели сте несрећу 2007 године. Како је то утицало на ваш даљи рад?

Да, 2007 ме је ударио трамвај и то је свакако био један преокрет, али ја на то гледам са једном захвалношћу јер сам остао без леве ноге која ми је мање потребна јер се леви педал ређе користи, а и научио сам да га у одређеним ситуацијама притиснем са протезом. Десна нога је била тешко повређена, а рукама се ништа није десило па је то на неки начин можда и судбина јер ја и даље имам ту привилегију да се бавим музиком.

Да ли можете да нам кажете нешто више о свом музичком образовању?

Завршио сам СМШ “Јосип Славенски” као ђак генерације, са наградом за најбоље изведен дипломски концерт. Када сам имао девет година рекао сам да ћу студирати клавир у Бечу код Наташе Вељковић и након тога отићи на Џулијард. Тада је то било смешно, али је мене професорка Вељковић чула на једном такмичењу и рекла да треба да дођем у Беч на концертни смер, а она предаје на педагошком. Нашла ми је професора и почео сам код њега, да би се на крају склопиле коцкице и ја сада студирам концертни смер код ње у класи.

Како је то студирати клавир на Универзитету за музику и драмске уметности у Бечу?

Прелепо је студирати у том граду. То је град са огромном музичком традицијом и то се некако осећа. Све има своје добре и лоше стране, али ја сам јако захвалан што имам прилику да се тамо развијам.

Велики проблем у студирању Вам представљају финансије?

Да, тако је. То ми је највећи проблем јер долазим из сиромашне породице која не може финансијски да ми помогне. Покушали смо да обезбедимо стипендију од спонзора у Србији, али нисмо успели. Град је покушао да ми помогне преко Канцеларије града Беча у Београду, али одговор је – ми нисмо чланица ЕУ и наша деца немају право да користе њихове фондове за стипендирање. Такође, држава Србија нема законом предвиђену могућност стипендирања основних студија у иностранству. Део финансија потребних за почетак својих студија обезбедио сам свирајући Српској заједници у Женеви и на концерту у Коларчевој задужбини, који је организовала директорка школе коју сам похађао.

Имали сте прилику да наступате пред великим бројем људи. Како бисте описали тај осећај?

Ја не бих умео да опишем тај осећај, али је то свакако један од најдрагоценијих момената. То је оно за шта ми радимо и кад постане тешко и неподношљиво, сетимо се тих момената и наставимо даље.

Имате ли даље планове за своју каријеру?

Имам, тај одлазак у Њујорк, али до тога има још времена, морам да завршим студије у Бечу које трају још три године.