„Homo sum: nihil humani a me alienum puto” – Publius Terentius Afer

“Човек сам, ништа људско ми није страно” превод је латинске изреке римског писца Теренција. Поменути писац је под овим подразумевао да оно што је људско се не може занемарити. Не можемо занемарити било које људско својство, ма какво оно било. Превару, издају, храброст… Свако (зло)дело човека има неки смисао, неки разлог.

Ипак, нећемо се у потпуности сложити са Теренцијем у том погледу. Јер, многе акције, реакције, начини размишљања и друге одлике човековог бивствовања нас бацају у велики ребус.

Човек сам, и људско ми је страно. Чини ли ме то нечовеком?

Можда је у питању социјална интелигенција (односно поприлично мали коефицијент) или пак мањак емпатије или идентификације са другима, али комплексност људског бића, чини се, не може у потпуности појмити. И како би? Кад нам је природа таква да упорно тежимо да себе разликујемо, да будемо супериорнији, паметнији или лепши од других (или свих, его је чудна ствар). Како схватити мотив серијског убице или терориста? Како то оправдати и уважити као легитимно људско својство? То није људско. Чини ли нас то нељудима?

Теренције је, изгледа, потпуно омануо када је хтео да нагласи да су све људске радње смислене другим људима. Не судимо, заиста. Али се не слажемо.

Из дневника једног нечовека:

„Није ми само то људско страно. Стран ми је овај свет, ова земља, овај систем. Страни су ми ови људи и извитоперена морална начела. Страно ми је „улепшавање“ Београда и дизање небодера, и лечење деце СМС-ом. Певајућа фонтана и разорена Тиршова, величање ријалитија а заборављање библиотека.

Страно ми је и напуштање људскости зарад профита, нетолеранција, па чак и концепт еготизма.

Нечовек сам јер много тога људског ми је страно.

Поистовећује ли се неко са тим?“

И како се не поистоветити? Јер колико год да смо људи, много тога људског нам је, заиста, потпуно страно. Ићи ћемо толико далеко да кажемо да смо и сами себи понекад толико страни. Импулсивна радња, чудна реакција, све те адреналинске радње које одбијају да се подвргну рационалној процени мозга или које мозак једноставно не може да процесуира.

Како год било, анонимни нечовек је у потпуности у праву када каже да је данас толико тога „страно“. Јер како је, побогу, прихватљиво дати првенство певајућој фонтани а тешко је одвојити средстава за једину дечију клинику у Србији? У нашој књизи, ово иде у колону страно.

Све и да се сложимо са Теренцијем и да прихватимо да се свако људско дело (и мотив иза њега) може увек схватити, онда би се наша модерна данашњица могла окарактерисати као девијантна. А тешко је прихватити ту тврдњу и тешити се реченицом да је све то живот и да је то једноставно тако.

„Човек сам, ништа људско ми није страно“ – можда творац ове изреке не би тако тврдио да је просечан држављанин данашње Србије.

Можда би схватио једног нечовека, можда би и сам био исто јер, заиста, данас је много тога људског страно.