Наука и уметност

ХЕДОНИЗАМ, КУБА И МАЧКЕ

17. јун 2014.
Деа Алексић

„Живот било којег човека се завршава на исти начин. Једина разлика су детаљи како је ко живео и како умро.“ Живот Ернеста Хемингвеја, великог писца и новинара,  је у најмању руку био занимљив: буран љубавни живот праћен борбом са хемокроматозом, крунисан Нобеловом наградом за књижевност 1954. године и окончан самоубиством.

Ки Вест. Најјужнија тачка америчке државе Флориде. „Ово вам је тачка од које не можете бити ближи Куби са америчког тла. Знате да су Американцима туристичке посете забрањене, зар не?“, каже нам водич када смо после дугог пешачења узаним улицама овог омаленог приморског града  стигли до чувене бове. Након фотографисања и кратке приче о историји односа Кубе и САД-а, кренули смо ка Хемингвејевој кући. Тек што смо прошли Keeper’s Quaters музеј, на самом углу улица Whitehead и Olivia, угледали смо наше одредиште. Густа, разноврсна, зелена алеја оивичена оградом од црвене цигле. На самом улазу портирница и црна табла са радним временом. Љубазно, са препознатљивим америчким осмехом, портир нам тражи 13 долара за улаз. Толико за улаз у један чаробан свет, мислим у себи.

Први утисак – хедонизам у сваком могућем облику. Висока, бела двоспратница правилних контура. На свакој страни по 7, 8 великих прозора са одшкринутим, дрвеним, жутим ролетнама. Све је тако пространо, прозрачно и светло. Подови веранди окречени у тамно зелено. Са настрешница брује широки вентилатори. Ипак смо на Флориди где је ваздух спаран и тежак од морске влаге.

Оаза мира

Оно што ме је посебно фасцинирало јесте двориште, налик на уређену тропску шуму са широким, правоугаоним базеном надомак скриптарнице. Не могу да сагледам читав врт са једног места. Провлачим се између палми, високог и ниског дрвећа, кактуса, папрати… Пратим стазу оивичену циглама и на сваком кораку наилазим на вртне сточиће са по две столице и кућице за мачке. Хемингвеј је у току свог живота на свом поседу чувао више од 50 мачака. Кустоси се труде да и данас верно очувају ту традицију, те се мачке стално врзмају око ногу туриста-посетилаца или се лењо излежавају на зрацима сунца који се пробију кроз зелену алеју. Седам на једну од клупица да одморим и размишљам како је лако на оваквом месту добити инспирацију за писање. Затвориш очи и мисли саме долазе.

Жене, пиће и инспирација

У дневној соби на првом спрату куће један од кустоса је већ почео да говори групи окупљених туриста. „Након самоубиства свог оца, Ернест се, са тадашњом супругом Полином Фајфер, 1928. године из Париза доселио у ову кућу. Ту је са мањим прекидима живео све до 1938. године. Овде су му се родила  двојица млађих синова Патрик (1929) и Грегори Хенкок (1932).“ Посетиоци су помно слушали о Ернестовим бурним љубавним авантурама и слабости на лепе жене, неоствареној љубави са медицинском сестром Агнес која му је сломила срце удавши се за италијанског официра, првој плаховитој жени Елизабет и сину Џону, новинарским епизодама у листу Kanzas City Star и стицању репортерских вештина у магазинима Toronto Star Weekly и Cooperative Commonwealth. „Знате, Хемингвејево стваралаштво је у великој мери обележио његов однос са супругама, љубавницама и музама, али и ратна тематика на коју је био упућен још од детињства када се добровољно пријавио у војску, преко бројних ратишта са којих је извештавао. Много је путовао. Дуго је боравио у Паризу, Шпанији, Кини. Са супругом Мартом Гелорн је једно време живео на Куби, за коју је остао посебно везан. Видите ове стаклене витрине десно од степеништа? Унутра се налазе књиге које је донео са Кубе. Тамо се увек радо враћао.“ Пре него што смо кренули степеницама на други спрат додао је: „И много је пио. Можда и због силних саобраћајних несрећа и болести које је преживео.“

Чаробан свет стваралаштва

Разгледам. Породичне слике, скулптуре и фигуре афричких племена, полице са књигама, дрвене витрине, огледала, природни материјали, простран кревет прекривен меким, белим тканинама… И коначно – радна соба. Нажалост, улаз није дозвољен али се може бацити поглед кроз гвоздену капију са мотивом сунчевих зрака на довратку. „Не постоји ништа што можеш упоредити са писањем. Све што радиш јесте да седиш за писаћом машином и крвариш.“ У сваком свом делу је остављао делић себе. О његовом најпознатијем делу „Старац и море“ често су говорили да је аутобиографско. У шали је волео да каже да писање и путовања чине задњицу већом уколико о томе не водиш рачуна. Зато је волео да пише стојећи. Изградио је сопствени препознатљиви стил: кратке реченице, увод и снажан изворни енглески језик. Соба је, као и остатак куће, пространа и светла, са нетипично округлим радним столом са писаћом машином, тачно на средини. У једном од ћошкова је удобна фотеља од трске са неколико јастука и помоћним стоћићем за књиге, до које се налази дрвена витрина са књигама, шеширом и личним портретом. Контрасно загасито црвеним подним плочицама, свуда около уза зидове су смештене беле полице са књигама, неколико зидних свећњака и пар препарираних трофеја из лова. Соба је уређена минималистички, без сувишних детаља, тако да се неометано може кретати са једног краја на други, а опет одише неком топлином.

Након вишеминутног уживања схватам да је време да кренем. Скоро је пет поподне и тада се кућа затвара за посетиоце. Крећем ка скриптарници како бих купила неки сувенир. Док чекам у реду на каси, гледам фотографије и не могу да прикријем одушевљење. Радница је вероватно то приметила те ми се уместо уобичајеног поздрава обраћа са: „Фасцинантан је, зар не?“ Потврдно климам главом и смешим се. Жао ми је што напуштам овај мали рај али је време да се пут настави.