Хартију никада нисам лагао

Имам скоро сто година, ја сам пропао човек, пропали комуниста, пропали дисидент, пропали демократа.

Он је ,,Грешник“. Он је ,,Отпадник“. Он је ,,Верник“. Он је Михизов ,,сељак са наочарима“, Ђиласов ,,најзначајнији Србијанац после Другог светског рата“. Кишов ,,Песник револуције на председничком броду“. Бивши партизан и вечити опозиционар. Први председник последње Југославије. За неке, он је духовни отац нације, за друге је националиста и шовиниста. Човек који са пуних 90 година пише и живи ,,у туђем веку“ – Добрица Ћосић.

,,Ових дана читам Ерика Хобсбаума, Волтера и Добрицу Ћосића. Има добре текстове тај Ћосић, мада су могли да буду и бољи. Предуго се он бавио јавним животом, могао је за то време бар две књиге да напише.“

Седи у својој фотељи у кабинету 306 на трећем спрату Српске академије наука и уметности. Говорећи ово, осмехује се. На столу пред њим стоји неколико уредно наслаганих књига. И чашица са ракијом. Болестан је и има, како каже, скоро сто година, али се домаће ракије не одриче. Отпија гутљај, окреће чашицу у рукама. На фотељу је ослоњен црни штап, користи га од скоро јер лако губи равнотежу. Највише му смета бол у десној руци; откад је у октобру пао на Златибору и поломио руку, болови су све учесталији – тешко пише, тешко покреће прсте. Ћерка донела магнетофон – кад већ не може да пише, онда нека бар снима глас. ,,Не знам како ће то ићи. Сва моја памет је овде – у прстима.“ Погледа на прсте некако тужно, сетно; старост убија.

Прозори кабинета најстаријег члана САНУ широм су отворени – што због влаге и буђи која се ухватила по зидовима, што због ведрог пролећног дана. Улазе у собу сунчани зраци, улазе у собу жамор Београда, смех Београда, бука Београда. Али стари писац и бивши политички радник не може међу те људе, не може више међу свет и не жели међу тај свет обузет нихилизмом и хипокризијом.

Понекад са ћерком шета ноћу, у тишини и смирају живота главног града. Не жели више ни да даје интервјуе – све што је имао да каже, написао је и рекао је. Уморан је од приче и причања. Не гледа више телевизију, не слуша радио. Само чита. И себе и друге. Хоће да види шта је то он скоро шест деценија писао, хоће да види где је грешио и шта је грешио.

А грешио је, разочаравао се и заваравао се. Воли чисту хартију, на њој, како каже, није никада могао лаж да напише. Ако је грешио, верује да је грешио због заблуда. Он је помало сваки од ликова које је створио – члан породице Катић, по судбини припада њима. Прешао је пут од скојевца преко дисидента и демократе до председника државе. Воли да каже да га је родио комунизам, а обликовала и обележила револуција. Републички и савезни посланик био је дванаест година. Пошто је издао ,,Деобе“, фебруара 1961. године, на захтев Тита, са њим креће у обилазак афричких земаља на броду ,,Галеб“. Каже да је то било мучно путовање; каже да је било неопходно имати шездесетак кошуља, бели и црни смокинг, десет пари одела, неколико пари ципела и кравата. А памти да је фрак са тог путовања поклонио другу своје ћерке за маскенбал у Панчеву!

Међутим, као и Богдан Драговић у Времену зла, тако се и Ћосић разочарао у ту исту револуцију и Комунистичку партију, у совјетски ,,рај на замљи“. Крајем 60-их година двадесетог, људоломног века, избачен је из Централног комитета јер је први покренуо питање албанског национализма и положаја Косова, које сматра „највећом нашом раном“. То је питање о којем деценијама пише и мисли и питање због којег га оштро нападају говорећи да је националиста и ксенофоб.

Након размимоилажења са Титом постаје један од његових највећих опозиционара. Био је критичар социјалистичлог режима, оснивач и председник Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, где је бранио дисиденте свих народа, вера и уверења. Био је и један од интелектуалаца из Симине 9а. Био је и један од многих који су веровали да се 5. октобра дешава демократска револуција којом се окончава политичка агонија Србије. Данас тако не мисли. Данас каже да наши кормилари нису дорасли задатку. И каже да је сав терет на младима, да Србију чека тежак век.

Мирис мемле полако нестаје из кабинета старог писца. Он и даље седи у својој фотељи, чашица са ракијом је скоро празна. ,,Пропадају ми зидови, пропада соба најстаријег академика, то мора да је неки знак. А и преселио сам се, сад сам ближи Новом гробљу.“ На махове изгледа као да очекује смрт, као да је спреман на сусрет са њом. Зашао је у век свог постојања, али и поред тога је свестан и разборит. Насликао је два рата и револуцију кроз трагедију једне српске породице. Писао дневнике под називом Пишчеви записи. Пише и даље – тај нагон не умире.

Био је оспоравани дисидент који никада није био ухапшен, који је пристојно живео и писао. И то су му замерали. Три пута је номинован за Нобелову награду, а најближи јој је, како каже, био 1983. за роман ,,Време смрти“. Када је 6. октобра прошле године објављена лажна вест да је добитник престижне награде, изјавио је да би пре поверовао у вест о својој смрти. Стоји иза сваке рећи коју је написао, иза свега што је рекао.

Полако устаје, ослања се на штап. Чаша са ракијом је сада већ сасвим празна. Погурен, прилази великом столу који је у целости прекривен књигама. ,,Коју да вам поклоним?“ Пита једноставно, као да је поклањање књига људима најнормалнија ствар на свету.
Облачи капут, неколико књига ставља у торбу. Док несигурно корача ка вратима Академије, каже да ретко долази, само када мора. Не дозвољавају му године. Врата нам отвара портир, поздрављајући Ћосића. „Отварају врата старом писцу који више нема снаге да то учини сам.“ Лице му се шири у осмех, али туга избија из његовог погледа.

У Кнез Михаиловој улици људи га препознају и поздрављају. А он корача споро. Одједном се осмехује, застаје. ,,Љубав је најчистије и најлепше осећање. Сада кад сте млади, лепота је важна. Важно је да љубите лепог. Али за живот вам треба неко ко је добар. Јер – добри људи су реткост на овоме свету.“

Из Кнез Михаилове скрећемо у улицу Вука Карађића у чијем се дну, негде сасвим близу Филолошког факултета, налазе улични продавци књига, букинисти. Видевши их, стари академик стаје и својим штапом показује на књиге поређане по импровизованим тезгама. ,,Само још овде могу да се купе моје књиге“. Прилази једној тезги, проналази комплет ,,Деоба“. Стари је, исхабан, странице готово да су пожутеле. Узима их у руке, загледа.

,,Момче, колико су?“

И тако је један од најчитанијих српских писаца, академик са искуством политичара, често критикован и оспораван због својих тумачења немирних историјских токова трусног Балкана, од зачуђеног и изненађеног продавца половних књига у центру престонице чијом је државом владао непуних годину дана, за 600 динара купио свој тротомни роман.