GSP-ov začarani krug

107-ица

Сат откуцава пола шест. Свиће, а бректање застарелог мотора одзвања долином. Нервозни возач псује у браду и позива диспечарску службу. Аутобус се поново покварио. Трећи пут ове недеље. Људи на станици ужурбано најављују предпостављенима ново закашњење. Након пола сата, пристиже “нови” аутобус. У горем је стању него први, па вожња не изгледа нимало пријатно.

101-ица

Гужва на станици се повећава, а аутобуса нема већ двадесет и пет минута. По реду вожње, већ три возила је требало да се појаве. Два аутобуса заобилазе станицу са натписом “за гаражу”, а стрпљење је одавно издало и оне најтолерантније. Назначена носивост возила је превазиђена на почетној станици. Загушљивост је готово неиздржива, ројеви инсеката не помажу бољем угођају.

33-ка

Жене са колицима и особе са инвалидитетом некако успевају да се успењу у крцати аутобус. Упркос чињеници да су бусеви који саобраћају око центра града релативно нови, не испуњавају све прописане услове. Ретко које возило је климатизовано, а упркос најављеним радовима и протестима, честе су грешке и нејасноће у рутама на различитим линијама.
Аутобуси су дотрајали и кварљиви. Грађани који настањују приградска насеља возе се у аутобусима старим више деценија. Механичари ГСП-а немају делове којима би таква возила оспособили на још понеки километар. Све је више возача који каче о клин своје бледоплаве униформе, а срећу траже у иностранству, радећи исти посао за значајно бољу зараду, уз много боље услове. Ред вожње се не поштује у великом броју случајева, а једна од ретких ствари која функционише јесте диспечарска служба. Климатизовано возило је изузетак, не правило. Особе са инвалидитетом имају своје место у аутобусу, али питање је како до њега доспети. Град Београд није много допринео оваквој ситуацији масовним радовима дуж целе престонице, који ситуацију чине још компликованијом.

Радничке тешкоће

Какво год мишљење имали о возачима, мало је оних који би волели да се нађу у њиховој кожи. Услови у којима раде су далеко од идеалних узимајући у обзир одговорност коју имају. Велимир Павлов већ двадесет година превози путнике на линији 107 од Дунавца до Падинске Скеле. Аутобус којим свакодневно управља, стар је више од петнаест година и често се квари.
“Већ сам навикао на то, па се више и не секирам. Све је мање оних који би возили за ГСП, с обзиром да за много веће паре могу да раде у иностранству. Колеге које возе у граду имају још више проблема због ових силних радова. Не сећам се када се последњи пут десило да се аутобус не поквари у току једне недеље. Исти аутобуси којима сам ја ишао у школу као клинац и даље се користе, а ја сам већ поприлично матор”.
Решење ових проблема најавио је заменик градоначелника Горан Весић у виду куповине између 210 и 230 нових аутобуса до 1. септембра 2019, који ће укупно коштати 45 милиона евра. Весић је гостујући на телевизији Студио Б, рекао да је плата возача повећана за 25 посто у односу на прошлу годину што је око 13.000 динара.
Ситуација није на завидном нивоу ни у гаражама и радионицама којима недостаје, како радника, тако и резервних делова. Зоран Крговић већ годинама ради као аутомеханичар у ГСП-у и не памти овако лоше стање.
“Шта да ти кажем. И ја се враћам сваки дан тим истим аутобусима, а не могу ништа више да урадим. Доста радника је отишло у претходним годинама, па ми који смо остали морамо некада да радимо прековремено. Делова готово да више и нема, па се сналазимо како можемо и крпимо оно што се може исправити. Искрено, не знам колико ћемо моћи овако…”.
Изјаву Зорана Крговића потврђује и истраживање Нове економије, у којем се наводи да је ГСП у претходној години напустило 433 радника, од чега су 247 били возачи.

Шта је са правима особа са хендикепом?

Они који не могу бити најзадовољнији услугама градског превоза јесу особе са инвалидитетом. Највећи проблем имају особе којима је отежано кретање, али ни особе са другим видовима хендикепа немају разлога за задовољство. Милош Селаковић студент Факултета безбености којем је оштећен вид свестан је важности правилног функционисања јавног превоза:
“Функционисање особа са хендикепом у великој мери зависи од градског превоза. Неретко се дешава да особа са хендикепом која је корисник колица мора да чека на аутобуском стајалишту и по сат времена јер нису чести нископодни аутобуси са рампама. Због хендикепа који имам једина потешкоћа ми је да сазнам број аутобуса, али увек питам неког од путника или возача. Велики утицај би имало развијање свести код запосленх у ГСП-у о начину функционисања особа са хендикепом. То би значило да возач пружи адекватну подршку особи којој је она потребна. Пре око месец дана један од возача је одбио да особи која користи колица спусти рампу”.
Катарина Кел из Удружења студената са хендикепом истиче да је неопходно пружити подршку особама са инвалидитетом како би могли да буду редовни корисници градског превоза: “Нажалост дешава се да возач не стране тачно на место где се налази станица тако да особа која не види или која се отежано креће не може на време да стигне до аутобуса. Иако им је карта за градски превоз бесплатна често су принуђени да иду таксијем да би избегли непријатности”.

У раљама Бус плуса

Један од горућих проблема јавног превоза у Београду јесте систем наплате услуга путем Бус плус картица. Град Београд је предао 2012. године наплату услуга градског превоза конзорцијуму Апеx који је за тај посао добијао до сад 8,53 одсто укупног прихода. Уговор који је тада потписао Град Београд са Апеx-ом не даје битне финансијске податке и пун је непрецизних и непотпуних информација. У уговору не пише шта се дешава после истека самог уговора тј да ли Бус плус систем остаје у власништву Апеx-а или остаје Граду на коришћење. Непотпуне информације довеле су и до прекорачења дужности контролора у неретким случајевима као и до инцидената јер грађани нису упознати са овлашћењима које контролори имају.
Иако већина прихода од наплате услуга градског превоза иде ГСП-у, ово предузеће највеће приходе у претходних пет година добија преко донација из градског буџета. Недоследност при куповини карата од стране грађана и нефункционална наплата контролора Бус плус-а довели су до тога да је из градског буџета у 2018. години издвојено 150 милиона евра, за накнаду губитка ГСП-а. Неисплативост система по Град довело је почетком марта 2019. године до усвајања ребаланса градског буџета по којем ће новац, који послодавци исплаћују запосленима за било које врсте претплатних карата, морати да буде потрошен у ту сврху. Ово решење је алтернативно јер град још увек може да откупи уговор и тако раскине непрофитабилну сарадњу са Апеx-ом. Сличан систем наплате услуга јавног превоза постоји и у другим европским градовима. Упркос томе што су просечне цене карата у Барселони, Милану и Грацу дупло скупље од оних које продаје Бус плус, квалитет услуга који се тамо нуди је на неупоредиво вишем нивоу.
Поводом питања о могућем раскиду сарадње,у Бус Плус-у тврде да то није у њиховој надлежности и да је за њих одговоран Секретаријат за јавни превоз. У секретаријату кажу да је за давање било каквих изјава секретара потребан званичан допис факултета који такве дописе не издаје.

Има ли светла на крају тунела?

Стање градског превоза се додатно погоршало у претходних неколико година. Решења које нуде градске власти нису задовољавајућа јер највећи губитак сносе корисници, док ГСП већ по навици послује у минусу.
Фабијан Вендриг, рођени Холанђанин који потиче из железничке породице, и који већ пет година живи у Београду, почео је да увиђа све веће недостатке нашег јавног превоза:
“Када сам дошао 2014. године, требало ми је 45 минута за дистанцу која се у Холандији пређе за много мање времена. Бусеви касне и не поштују ред вожње. Често бусеви остају заглављени на станицама јер им пут блокирају приватни аутомобили, а то је у Холандији неприхватљиво. Ништа боља ствар није ни са железницом, тамо је стање катастрофално. Целокупно стање је горе из године у годину.”
Ко је главни кривац за овакво стање градског превоза тешко је рећи. Непотпуни и нејасни уговори, неразвијена грађанска свест и лош квалитет услуге створили су ситуацију зачараног круга из којег се излаз не види.