Грчко острво Видо – снажна веза Срба и Грка

„Стојте галије царске! Спутајте крме ноћне! Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне над овом свеом водом.“- Милутин Бојић – „Плава гробница“

Стиховима чувене песме „Плава гробница“ песник Милутин Бојић описује страдање српске војске након повлачења преко Црне Горе и Албаније током Првог светског рата. Пре доласка на грчко острво Крф, који су српски војници називали „острво спаса“, међу српском војском се поред многих болести и глади, јавио пегави тифус, чија је епидемија однела највише живота.

Због незампамћене епидемије, која је захватила неколико десетина хиљада војника, српски ратници су се превозили на оближња острва ради лечења и санирања рана. Једно од њих је и острво Видо, где су се доводили војници чији су животи били у великој опасности. Тамо се налазила и болница, која није могла да прими ни приближно онолико војника којима је требала помоћ.

Како су војници били јако лошег здраственог стања, на дневном нивоу умирало је и до неколико стотина људи. На острву се се налазила и деца, која су са једне стране била тужна након што неко од њих премине, док су са друге ипак била и свесна да је то значило да ће имати већи оброк убудуће.

Због великог броја преминулих војника није било довољно места за сахранивање, па су локалне власти одлучиле да тела сахрањују у специјалним гробницама на обали острва, да би касније, након масовног умирања, били принуђени да тела српских ратника чамцима одвозе и спуштају у Јонско море око самог острва.

Дубина Јонског мора, у које су спуштана тела симболично је названа Плава гробница, што представља једини пример овакве врсте гробнице на свету.

Острво Видо је мало каменито острво, које се налази недалеко од самог града Крфа. Грци су га вековима звали „острво змија“, да би данас оно било спомен палим српским борцима. Сматра се да је на острву Видо и у „Плавој гробници“ сахрањено преко 10.000 српских војника и регрута.

 

Данас се до острва Видо долази десетоминутном вожњом бродићем од града Крфа, у току које иде песма „Тамо далеко“, како би што боље прибижила атмосферу и дух острва за време Првог светског рата. Посета Видосу, како Грци зову своје острво, за Србе је својеврсно ходочашће. Кошта два евра, колико треба издвојити за било који од туристичких бродића који ће вас превести из главног града Керике до Вида. Оно сада изгледа другачије, те је богатије зеленилом и изгледа попут лепог и очуваног парка, са којег се са свих страна простире поглед ка мору, што додатно оставља утисак приликом његовог обиласка.

На благој узбрдици се простиру лепо уређене стазе, које воде до маузолеја, који је подигнут по налогу краља Александра Карађорђевића 1938. године, а израђен је по пројекту архитекте Николе Краснова. У спомен костурници смештене су кости 1.323 војника из различитих делова Србије. Овде ћете пронаћи имена Крушевљана, Нишлија, Обреновчана, сељака из готово већине шумадијских села… чија су имена позната и записана, док је око 1.500 оних који су остали непознати. Све до 1938. гробница српских страдалника налазила се на половини пута између Дасије и Ипсоса, дљанашњих популарних туристичких дестинација. На самом улазу у маузолеј се налазе предмети и фотографије, као и место где се могу запалити свеће за душе преминулих војника.

Поред маузолеја налази се и Камени крст, који представља први споменик страдалим српским борцима, а подигнут је такође по налогу краља Александра Карађорђевића 1923. године.

Веза између грчког и српског народа овим догађајима је учвршћена, па тако Грци придају једнако велику пажњу острву Видо као и сами Срби. На острву је забрањено купање и пецање ова два народа у част преминулим српским борцима који су ту сахрањни.

Грци су неколико пута добијали понуде од арапских држава да им продају острво Видо како би направили туристички комплекс, али Грци су остали верни српском народу и све понуде су одбили, свесни да оно има више значање за Србе, као и за њих саме. Зато би посета Виду и одавање почасти „промотејима наде и апостолима јада“, како српске јунаке назива Милутин Бојић, морала да буде уз Српску кућу неизоставни део пута свих Срба који се нађу на Крфу.