Студентски радови

Градски дерби на прокупачки начин

3. децембар 2013.
Spasoje Veselinović

Утакмице тимова из истог града постале су светиња, догађај за који навијачи живе и са нестрпљењем чекају. Манчестерски, ливерпулски, римски дерби, а и нама најближи београдски вечити дерби доносе нову димензију и представљају много више од обичне утакмице. Од тих великих, светски познатих дербија, готово ни мало се не разликују они који се играју у нижим ранговима такмичења. Јужноморавска зона је четврти ранг такмичења у српском фудбалу, а у оквиру ње, два пута годишње игра се прокупачки дерби, ФК Топличанин против ФК-а Косовац.

Прокупље је градић на југоистоку Србије, на двадесетак километара западно од Ниша, наследник је некадашњег римског града Хаммеума, а први пут под садашњим именом, добијеним због цркве Св. Прокопија, помиње се још у списима царице Милице. Некадашњи индустријски центар ове регије, сада је место са великим бројем незапослених, углавном младих, који се одлучују за професионално бављење спортом јер немају другог избора. Међутим, и од тога брзо одустају, пакују кофере и беже, не бих рекао трбухом за крухом, јер би из топличких њива и камен проклијао, већ због незаинтересованости, лењости, водећи се реченицом: ,,Овде је црнило, идем у Београд, обећала ми странка пос’о“.

Из града Светог Прокопија потекли су врхунски боксери, Братислав Ћуре Ристић, Џафер Алишановић, Властимир Лаци Стошић, кошаркаши Драган Лабовић, Жарко Копривица, Јовица Вељовић, али и фудбалери Душан Ђокић, Алексадар Пантић, Далибор Митровић, Чедомир Пауновић. Последња четворица су ,,терали“ лопту на стадиону крај Топлице, у дресовима Топличанина и ФИАЗ-а. 

Топличанин је основан 1919. године, али за све ове године није забележио битније успехе, осим пласмана у Другу лигу средином деведесетих година. Фудбалски клуб Фиаз функционисао је у оквиру истоимене фабрике кочионих облога, да би по ,,успешној“ приватизацији фабрике био укинут, иако је имао солидну екипу за прокупачке услове. Неколико година Прокупље је било без градског дербија. Топличанин је некако успевао да одржи статус српсколигаша, да би пре 3 сезоне коначно испао у Јузноморавску зону. Амбициозни председник ФК Косовац, Предраг Петровић успео је да издејствује добијање места у зони, аргументима да његов клуб годинама доминира у окружној фудбалској лиги и да заслужује пласман у виши ранг. Захваљујући упорности господина Петровића, Прокупље је поново добило градски дерби.

Четири сата путовања аутобусом од Београда. Први утисак, напорно, досадно и болно за кичмени стуб, међутим, пролажењем кроз Алексинац и Ниш добија се једна мини екскурзија по југоистоку наше земље. Капију Прокупља представља касарна некадашње Војске Југославије, први објекат погођен ракетама у бомбардовању 1999. године. Нешто испод седишта оружаних снага, госте поздравља мурал Југ Богдана, јунака из епских песама, пореклом из Топлице, осликан прошлог лета у акцији Потпис омладине.

Ту се могу видети и темељи за никад изграђену спортску халу, авангардни пројекат социјалистичке власти деведесетих година. Ипак, Прокупље је добило објекат намењен спорту. Недалеко од бетонских стубова ,,поједених“ зарђалом арматуром, налази се грађевина подигнута захваљујући првом српском демократски изабраном премијеру, Др. Зорану Ђинђићу по коме је и добила име. Да се у последње време доста улаже у спорт, доказује и терен за мали фудбал са вештачком травом, где се свакодневно првим фудбалским техникама учи велики број деце.

Пролазећи кроз пешачку зону, у којој је усидрено барем петнаестак угоститељских објеката, стиже се до подножја брда Хисар, заштитног знака Прокупља са чијег видиковца се пружа панорама целог града. Према речима надлежних за спортски сектор у Општини Прокупље, у плану је изградња трим стазе око брда, праве оазе природе и свежег ваздуха, додуше затрпане смећем за које нико не зна, или не жели да каже, одакле ту.

Ближио се почетак утакмице, а само најскренији поклоници најважније споредне ствари на свету запутили су се на другу страну града, преко моста на реци Топлици. Околину стадиона чини некада веома успешна индустријска зона, фабрика за прераду памучног предива ,,Топличанка“, ,,ФИАЗ“, филцара ,,Татко“, као и неколико занатских радњи. Сам стадион је доста запуштен, оронуо, види се да ништа није мењано на њему добрих двадесетак година, ако не и више. Једине промене на објекту су називи кафана које постоје у склопу стадиона. Од једноставног ,,Стадион“, преко модернистичког ,,Амстердам“, до традиционалног ,,Златно буренце“, како рече један господин који је поприлично добро подмазао гласне жице и спремио се за навијање. Тачно у 14х, судија је дао знак за почетак меча, али и за помињање његове ближе и даље родбине у негативном контексту, на начин карактеристичан само за страствене јужњаке. Дуел Топличанина и Косовца, завршен је победом старијег прокупачког зонаша резултатом 2:1. Одлучујући погодак дело је капитена плаво-белих, Мијалковића који већ пуних петнаест година шпарта по топличким фудбалским игралиштима. 

Тристотинак гледалаца на стадиону крај Топлице бодрило је углавном своје другове и познанике, јер су обе екипе већином састављене од момака из Прокупља и ближих околних места. То даје додатну чар прокупачком дербију јер се играчи одлично познају, што доноси чврстину у сваком дуелу, срчану игру без калкулација и неизвесност до 90. минута.

После утакмице уследило је неизбежно треће полувреме у једном од бројих ресторана у Косовској улици, прокупачкој Скадарлији. Посебно место за столом било је резервисано за једини плаво-бели Топличанинов дрес који је ,,преживео“ утакмицу. Остали су завршили на трибинама. Иако сами играчи не знају у којој ће опреми изаћи на терен у следећем колу такмичења, тренер Звонко Видаковић истиче да је бацање дресова публици традиција после сваког градског дербија.

Прокупчани су се показали у најлепшем светлу, као гостопримљиви домаћини пуни позитивне енергије који бесомучно ,,ударају бригу на весеље“. Она народна ,,што јужније то тужније“, остаје на снази кад је у питању стање у економији и привреди, може се рећи и у спорту, али та девиза никако не важи за природу, људе и дух овог краја.