Град различитости и лажног оптимизма

„Иако их нема много, веома добро су распоређени и организовани па су свеприсутни“. Овим речима је наш бивши рукометаш Владимир Мандић објаснио зашто свако од нас зна некога ко је из Прибоја.

Прибој представља комбинацију истока и запада, град који је био под влашћу два велика царства, Османског и Аустроугарског. Турци су изградили стари део града, који својом архитектуром више подсећа на Сарајево него на новији део града Прибоја. Након Берлинског конгреса 1878. Аустроугарска војска долази у Прибој. Са њиховим доласком долази до развоја трговине, заната и других делатности, али оно по чему су они најзначајнији за овај град јесу тениски терени које су изградили давне 1890. и управо ти терени представљају најстарије тениске терене у Србији. То је град у коме ћете чути црквена звона и езан са џамије истовремено, град у коме су људи различитих вероисповести једни другима кумови на венчању.

Због своје близине са Босном и Црном Гором становници Прибоја су примили помало црногорског и босанског нагласка, па када напусте своју околину због тог „чудног“ акцента често добијају питања као што су: „Јеси ли ти из Босне?“.

Град је окружен планинама, у близини је планина Бић на којој почива средњовековна тврђава „Јагат“ издрађена у 14. веку. Зидине су ту као сведоци прошлих времена, зидине које су чувале град из кога је настао Прибој. На другој страни, такође на узвишењу, налази се Манастир Светог Николе, а изградио га је Стефан Дечански. Манастир је имао значајну улогу у држави Немањића, а данас представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Ако нисте у пролазу када идете на море, не верујем да ћете наменски свратити у Прибој а да притом не познајете никога. Они пак малобројни, који у Прибој дођу с намером су најчешће посетиоци Прибојске Бање, који ту долазе због лековите воде.

Прибојцима је једно од омиљених места река Лим. Та река је значајна јер су много научили да пливају у њој, јер су упецали своју прву рибу, први пут сели у чамац, или први пут пољубили девојку управо на том кеју поред реке, а ако имате деду знате где ћете га наћи, исто покрај реке, на партији шаха. Одређене клупице у близини Лима лети су „резервисане“ за пензионере, они ту традиционално проводе вреле летње дане играјући карте или шах. Они мало млађи су обично неколико километара узводно где се купају или роштиљају. Звучи као флоскула, али Лим је срце Прибоја и нешто што становници не воле да им се дира, па су се тако ујединили и сложно изашли да се противе изградњи брана на Лиму.

Оно што је дало живот граду, што га је изградило и по чему је град био познат више не постоји… У формалном смислу постоји, само што се налази на апаратима за одржавање у животу. ФАП који је некада бројао преко 7000 запослених што представља готово половину радно способног становништва, сада броји мање од 300 запослених. У прошлости, главна улица је око 15:00 када се радници враћају са посла изгледала налик неким метрополама, док сада више личи на филм Роберта Олдрича када Хоакин Мартинез са својом бандом упада у град и оставља пустош за собом.

Фабрика је одржавала град у животу, од када је она у стању вегетације и цео град полако тоне у сан. Некада највећи произвођач камиона на Балкану сада је опустошен. Kанцеларије и паркинзи су празни, машине су продате, остала је само зграда која подсећа на бившег гиганта.

Људима нико не може да забрани да се надају, па водећи се оним да нада умире последња и даље размишљају оптимистично и верују да ће се стање побољшати, верују у обећања са врха државе како ће доћи Руси, Kинези, Финци или неки други страни инвеститори и вратити фабрику у живот. Због свега тога у граду на Лиму се дешава „одлив мозгова“ само на микро нивоу, ретки су млади који желе да остану јер неко велико побољшање се не види ни на радару. Срећа па има и оних тврдоглавих, иако их није пуно, они који не желе да напусте свој град, њихов „локал патриотизам“ одржава град и даље у животу.

У периоду око Нове године град је најживљи, студенти долазе кући за распуст, они који раде у иностранству долазе да Божић проведу са породицом. Велики је контраст између тих петнаест дана док траје та гужва по улицама и по кафићима са оним периодом у јесен када шештате градом после дванаест и видите да је ретко која сијалица по становима упаљена.

Оно што је карактеристично за Прибојце је ривалство са својим комшијама Пријепољцима, а ништа мање ни са онима из Нове Вароши, и то се сигурно у ближој будућности неће променити.

Оно што се такође неће променити на овим просторима где су промене честе и где оно што јесте данас сутра није је локална власт, они су ту годинама уназад и по свему судећи биће ту још дуго.

Прибој је град са више бирача него житеља, с обзиром на то да је на претходним изборима било више оних са правом гласа него становника.

Неке значајније личности су углавном спортисти попут Мустафе Хасанагића, Алема Тоскића, Марка Гудурића, Јовице Спајића, али и уметници попут Надежде Виторовић и Јована Пантовића.

Можда и најистакнутију личност представља глумац Данило Лазовић, коме се сваке године у част организују „Дани Данила Лазовића“ на које долазе сви познати глумци данашњице, а један од главних организатора је такође глумац из Прибоја, Мики Дамјановић.

Град из два дела, две вере, са по две цркве и две џамије, где су становници суочени са истим проблемима и заједно их решавају. Град са неизвесном садашњошћу и још неизвеснијом будућношћу.