Студентски радови

Године тапкања у месту

11. новембар 2013.
Сања Павловић

„Све ране, чак и оне које су терале на акцију, успели смо да анестезирамо у потпуности. Свеједно је да ли ово причамо данас, или пре пет, или десет година, ништа се не дешава…“

Ове године навршава се 20 година емитовања емисије “Утисак недеље”, ауторке Оље Бећковић. Тим поводом, посетили смо је и са њом разговарали о професији новинара, протеклим годинама и најјачим утисцима.

Прошло је 20 година од првог емитовања “Утиска недеље”. Да ли се сећате те прве емисије и какву су Ваши данашњи утисци о њој?

Наравно да се сећам, то је било врло упечатљиво искуство. Гости су били књижевница Мирјана Бобић Мојсиловић, уредник Бранимир Димитријевић и наш архитекта Срђан Вејвуда који иначе живи у Америци, а тада се случајно задесио у Београду. Што се тиче припрема, све је било муњевито, од момента када сам смислила концепт емисије, па до првог емитовања, прошло је само недељу дана. Тада нисам знала како то све тачно треба да изгледа и направила сам ужасну грешку. Телефон сам ставила тачно испред себе и он је звонио као код куће. Није постојао никакав филтер, што значи да је сваки лудак који је одлучио да назове, био директно у програму. Људи тада нису ни знали о чему је емисија, а пре него што сам рекла “добро вече”, они су већ кренули да зову и да псују. Псовали су највише мене и Мирјану Бобић Мојсиловић, и то најстрашнијим увредама. Људи су ме псовали, а ја нисам могла ништа друго сем да се насмејем и спустим им слушаицу. То сам већ тада научила. Затим сам у једном моменту видела Мирјану да плаче. Тек тада сам схватила да се десило нешто заиста драматично, што у први мах уопште нисам схватила. Ја сам плакала кад сам дошла кући.

Завршили сте Факултет драмских уметности и једно време сте се професионално бавили глумом. Који моменат је био пресудан за одлуку да се бавите новинарством?

Пресудан моменат биле су чувене демонстрације 9. марта. То је било време када су, и они којима није падало на памет да ће се икада бавити политиком, почели о њој интезивно да размишљају, сви смо се ангажовали. У тим данима, то је постала моја опсесија! Пратила сам преносе из Скупштине дан и ноћ, ишла сам по храну у тренуцима њихове паузе. Тада ми је пало на памет да, кад сам се већ толико укључила у те ствари о сопственом трошку, оно што ми је био живот, претворим и у посао.

Предлоге за утисак поводом 20 година емисије назвали сте “Лажне године”, “Крадљивци година”, “Јединствене године”, “Године незадовољства”… Какве су оне заиста биле? Који је Ваш најјачи утисак?

Ово питање ми је заиста много тешко. У сваком смислу су пролетеле. Двадесет година је прошло, а ви немате осећај за то. Не говорим то у лепом смислу, већ у смислу тапкања у месту. Свашта се десило, а ништа нам није допрло до мозга. Више се и не сећамо бомбардовања, демонстрација, ни петог октобра. Успели смо све ране, чак и оне које су терале на акцију, да анестезирамо у потпуности. Свеједно је да ли ово причамо данас, или пре пет или десет година, ништа се не дешава.

А да ли видите неку бољу будућност?

Ја не. И ужасно се плашим тога, јер најбоље што могу да пожелим јесте да и даље овако тапкамо у месту, да не буде горе.

Шта мислите да највише утиче на такво стање? Сам народ, или они на власти?

Мислим да је ствар отишла толико далеко да не верујем ни у то да ће промена власти нешто побољшати. Имам утисак да се све то што помињете помешало и у том смислу више не знам ко је тај што нешто може да реши.

Концепт “Утиска недеље” је све ово време остао исти, није долазило до већих промена. Да ли сте се Ви током година променили и како гледате на то?

Са своје тачке гледишта, мењала сам се на боље, иако се то не допада једном делу гледалаца. Током година сам изгубила оштрину и неку врсту агресивности и искључивости, постала сам много толерантнија. Људи ме сада заустављају на улици и говоре да сам била превише блага. Ипак, најглупље што могу да урадим јесте да храним нечије страсти расправама које ми се више не воде. Што мање са годинама видим да се нешто може променити, мање се ангажујем да на неког вичем, јер знам да више нико није посебно ни појединачно крив за то што нам се дешава. Иако ми се не свиђају узроци, сама промена ми се свиђа највише у смислу поштења. Зашто бих се правила да не знам да нисте ви криви за све. Мада је раније све било другачије. Тада смо макар знали шта хоћемо, сада не знамо.

Јавност Вас критикује да сте ДС-овски оријентисани, а за “Утисак недеље” се зна да је, када је настао, био опозициона емисија. Уколико на предстојећим изборима дође до промене режима, какво је Ваше виђење, хоће ли јавност тада рећи да се “Утисак” вратио својим коренима?

Као прво, ја не могу да се сложим са тим наводима, и то кажем јер знам колико је ДС свакодневно љут на мене. Да сам наклоњена њима, не би се они толико нервирали сваке недеље. Мислим да је управо то тајна мог опстанка на сцени 20 година, то што једни увек мисле да сам за оне друге. То значи да никад нико није осетио да сам његова, а то је врло битно када се бавите овом врстом новинарства. Људи су такви да увек имају потребу да вас ставе у неки кош и не верују да нисте ничији. А мени се чини да, кад бисте погледали предлоге и наслове, било би довољно да видите да ова тврдња пада у воду. Шта данас уопште значи бити за опозицију? Само бити радикал.

Такође, једна од критика на Ваш рад јесте неразноврсност гостију. У једној од скорашњих емисија јавио се гледалац који је питао где су сви ти учени људи од којих можемо чути нешто заиста паметно. Без одговора, Ви сте исто питање поставили својим гостима. Које је Ваше мишљење, где су они и зашто их нема у “Утиску недеље”?

Мислим да ти људи спадају у екипу многобројних разочараних људи који су изгубили наду да то што раде има икаквог смисла. Прошло је време када сте могли много више људи да наговорите да се појаве на ТВ-у, они су се уморили и рекли да се то њих не тиче и да не желе да буду дежурни људи који говоре, а то ништа не мења. Мислим да су људи дигли руке и почели да гедају своја посла највише због тог разочарања…

У овом интервјуу говорили сте, у неку руку, о бесмислу новинарске професије у Србији. Да ли, и поред свега што сте рекли, у Вама и даље постоји нешто што може да пробуди ентузијазам и вољу за овом професијом, шта је то што Вас одржава на сцени?

Мој утисак је да безнађе о којем говоримо није лишено ентузијазма. Рекла сам да се надам да неће бити горе и мислила сам управо на то. И за такво размишљање потребна је огромна енергија. Мој професионални изазов је да, уз дозу духовитости и без употребе силе, проналазим нове начине да свако дође до своје савести, а гледаоци до праве слике о гостима.

* Разговор је вођен 2011. године