Гоблини – скромни панкери из Шапца

Аутор: Огњен Нинковић

Басиста, стуб бенда, и један од „Гоблина“, Владислав Kокотовић Влада пристао је на интервју, који смо снимили у његовом студију у Батајници. Повод интервјуа је свакако 30. рoђендан шабачког панк-рок бенда Гоблини као и издање њихове плоче „Истините приче II део“, која чини и прво винил издање овог бенда. Поред миксете, инструмената, расутог дувана и каблова који се пуштају као корење по соби која је сада већ дуго студио, издвајају се три сата изнад улазних врата, од којих сваки показује своје време.

Владислав Kокотовић рођен је у Kарловцу, где је са пријатељем основао и свој први бенд „Лорелај“. Прича „Гоблина“ јесте и прича „Лорелаја“, бенд почиње више као неко играње дечије.

„Мој другар и ја оснивамо бенд, јако мало смо тада знали да свирамо, он је био поприлично
талентован за бубањ што се за мене не може рећи, ја сам отприлике купио гитару и постао басиста.
Онда смо тражили гитаристу и певача. Дошао је један, међутим се испоставило да ја много боље
свирам од њега (смеје се), онда можеш мислити како је он свирао. Али је добра ствари, што је он имао једног у разреду који стварно добро свира“, каже Владислав.

Гитариста бенда Гоблини Ален Јовановић такође је из Kарловца. „Ален је озбиљно свирао али је више ишао на Стефановског и те гитар хероје, а ми смо били панкери са два тона. Али смо одмах почели да имамо редовне пробе, и ми смо тако некако у том Kарловцу кренули да се развијамо.
Kолико год мало бендова из малих градова у то време Југославије је пролазило даље, инфраструктура је постојала. Помагали су ти, ти неки старији момци, па су ти дали опрему да би бенд имао пробе. Тако се бенд ако је био иоле озбиљан, развијао“ сећа се Влада.

„Негде пред сам рат смо били пред потписивање уговора за ‘Југотон’ и пред прво издање. Али онда
смо морали да идемо у војску јер је војска тад била обавезна, и кад смо се вратили почео је рат.
Ален и ја смо се нашли у Шапцу јер су нам обојици родитељи војна лица и та касарна је дошла у Шабац“, евоцира успомене Кокотовић.

Ален Јовановић када је стигао у шабачку касарну среће човека испред касарне како се тресе у мајици кратких рукава и пије пиво, тек тренутак касније схвативши да је то његов пријатељ и басиста бенда Лорелај, Владислав Kокотовић.

„Практично трећи наш дан у Шапцу било је питање: је ли скупљамо бенд? Скупљамо бенд. Kако? Не знам јер ја ни опрему нисам имао. То је то једноставно, као дете се заразиш са тим и онда једноставно нађеш пут да то истераш до краја“, приача овај панкер са стажом.

Листајући књигу „Виле и вилењаци“ Голубовић и Kокотовић наишли су на причу о створењима која се зову гоблини и помажу куцкањем рударима да нађу златне жиле али такође су и окривљени за многе рударске несреће, ухватили су се за тај део где гоблини на добро узвраћају добрим, а на лоше још горим и одатле и само име „Гоблини“.

Након изласка првог албума „Гоблини“ 1994. године бенд учествује на такмичењу Брзи бендови
Србије на ком стижу до финала.

„Бенд из Београда ако се окупи креће oд нуле, бенд из Шапца, Ниша, Kрагујевца из било ког другог
града креће са минус педесет. Њему је нула после године и године рада, тек када први пут дође у
Београд. Тако су и нама то били Брзи бендови Србије. Успели смо да кажу ‘Да, ваш материјал је
добар, можете да засвирате’. То је нама било довољно јер стварно смо увек добро уживо звучали.
Знали смо да ће се неке ствари променити после те свирке“, каже Кокотовић.

У септембру 1994. године бенд добија понуду од издавачке куће за реиздање првог албума због лошег медијског рада претходног, мањег издавача. На реиздању под именом „Истините приче II део“ нашло се пет песама са претходног издања и шест нових, све сем једне песме Лорелаја су избачене. Једноставно бенд је тако и функционисао свирајући песме Лорелаја док су настајале песме Гоблина, био је логичан след да наставиш неки бенд, а неке ствари које имаш да сачуваш. Међутим врло се брзо показало да је ово потпуно нови бенд, ово је потпуно нова земља и потпуно је све ново“, каже Кокотовић.

Гоблински ларпурлатизам
Шапцу и дан данас фали места и догађаја на којима би млади бендови могли да се покажу. Поред Шабачког летњег фестивала и Ускршњег рок маратона (који се последњих пар година нису одржавали, постоји један или два локала који су отворени за свирке).
„Рокенрол скоро да није постојао у Шапцу у то време. Наравно брдо Шапчана је слушало добру
музику, људи су били као и сваки други. Али дословно као амерички филм позајме се паре, закупи се све и направи се свирка. Не заради се ту нешто, али барем се и нека јака нула извуче.
Остало је то нама то још дуго. У то време ’90-их година, кризе су биле нон-стоп и у организацијама
концерата и у парама и свему. Али смо ми и даље размишљали не може мени бити боље без динара, негде свако сам да је у Шапцу. Него овако, заједно смо, утрчали смо негде. Неће ту нешто бити пара, али биће пива, биће нових људи, концерата. Тако да смо и дуго времена тако знали да направимо дословно мале турнеје сума сумарум зарада нула али добро смо се провели“, наводи музичар.

Гоблини имају 6 издатих албума и око 70 песама.
„Ми доста комплексно и доста дуго радимо. Сам албум се брзо деси. Али мени је велика ствар у
креативности којом год уметношћу да се бавиш, да знаш да бациш своје. Да знаш да не објавиш све. Да нешто за шта сто посто ниси сигуран, немој га ни објављивати, можда ћеш га објавити следећи албум. Волимо количину баш због тог нашег процеса, не могу рећи, бацања али необјављивања на албуму“, наводи Кокотовић.

Мали на бубњевима
Гоблини су од самог почетка талични на бубњеве јер су бубањере мењали некад и пред саме
турнеје.
„Баш смо имали доста проблематике са бубњем. После стварно нисмо могли да се организујемо а био нам је потребан бубањ јер смо стварно пуно радили, И као ‘има један клинац добар је’.
Фирца има 40 година сада, али ми га и даље зовемо мали. Ипак смо ми били нешто као озбиљни ликови, а он је имао 18-19 година. Он је стварно врхунски бубњар и то је било, оно, долазиш да свираш са чикама који ћете ишамарати вероватно. Међутим, он је стварно толико добар и стварно је слушао ‘Гоблине’ да је знао аранжмане напамет да је врло брзо кренуо да најнормалније свира са нама, да се то уопште не осети да са нама свира клинац, мало се тих техничких ствари поправило, оно што нико није имао да му покаже. Ми смо ту били пред улазак са Ре-Контра албумом у студио он је ушао у студио и снимио са 19 година албум људи од 30 година“, наводи Кокотовић.

Дуалност Гоблина

Те 2010. године у родном граду бенда одржао се завршни, а уједно и повратни концерт за који сви који су присуствовали причају о невероватној енергији коју је носио, која се одбијала од порушене зидине шабачке тврђаве и враћала у горећи центар панкерске шутке пред бином.
„Са свирком у Шапцу 2010. године хтели смо да оставимо и траг тог окупљања. Међутим тај концерт
у Шапцу има снагу, вероватно и већу и јачу од мог првог изласка на бину као клинца. Имали смо ми и Халу спортова, имали смо ми велике своје концерте, где од 100 концерата увек ти остану неки који су ти посебни по нечему. Али мислим да би се сви сложили да је тај у Шапцу… Не могу да ти објасним ту емоцију након толико година у свом граду пред толико људи враћаш се и свираш. То се није видело, ми тад нисмо Гоблини, ми смо некакви мајстори, хуманитарци. Kао кад се окупи бенд из фирме или за бруцошијаду и одсвирате три песме, тако некако, нисте бенд, а и свако има неке своје друге приче у животу“, присећа се најбољег концерта овај панкер и додаје како су упркос слави остали исти.

„Искористили смо сви то да постанемо обични људи, да оснујемо породице, да зарадимо паре. Добри смо ми сами себи били, али момци из финих кућа су хтели да одрасту и да имају децу. Тај наш класичан одгој, људи из градова, оних родитеља који су сваки дан ишли на посао.
Ја сам зарађивао три пута више него мој отац али то није било то, ја не идем ујутру на посао. Тако да смо успели ту да одрастемо, да те ствари завршимо. Нама је јако битно то што нам је давао и Шабац деведесетих. Мали град је, ту си у већој предности. Ми смо имали велике концерте, лудило. Али вратиш се у мали град и ти си опет мали и обичан и једноставно то да смо обични људи. То ми и јесмо били, али сад смо једно време били само то, а не и музичари. Негде смо то успели да проживимо, сви смо добили децу, створили породице, истерали неке своје послове и неке своје обичне приче. Не знам да ли би то успели да је бенд наставио, он те опет другачије вози, не мора да значи али то се дешавало“, искрено закључује Влада Кокотовић.