„Глумац је огледало људских живота“

Са десет година видео је себе као глумца, са петнаест година је добио прву глумачку улогу на телевизији, глумио је у најбољем и најгорем филму ’67, добио Oскара ’78 и тиме постао најмлађи глумац у историји који је освојио ту награду. Ричард Драјфус о прекретници у својој глумачкој каријери, говори о глуми на филму и у позоришту,  развоју и променама и кинематографији и  о раду са Спилбергом на филму „Ајкула“.

Глумачке амбиције

Још као десетогодишњак видео је себе као глумца, са петнаест година добија прву улогу на телевизији, у  двадесетој је видео глуму као начин који ће рефлектовати њега као личност. „Као прво имао сам једну амбицију, а то је да не радим са једним глумцем, режисером, хтео сам да имам скуп улога које ће рефлектовати moje принципе и идеале и успео сам у томе. Глума је за мене била испуњење мог  унутрашњег бића, свог виђења себе, а то је највећа сатисфакција. Увек ми је било боље док сам био  у успону, док сам био гладан успеха и док сам покушавао да се докажем као глумац него  када сам успео. Године „глади“, године доказивања себе као глумца су много више испуњавајуће него године успеха.

Прекретница у каријери

Шездесете нису биле сјајне за Ричарда, глумио је у најгорем и најбољем филму ’67 док су седамдесете биле прекретница у његовој глумачкој каријери. „Људи обично виде као прекретницу у мојој каријери „Америчке графите“, што и није у потпуности истина. Три филма су ме обележила као глумца „Занат Дудија Кравица“, „Амерички графити“ и „Ајкула“, можда овај последњи највише“.

„Ајкула“ и рад са Спилбергом

Кроз осмех се присећа зашто је одбио и после тога молио Спилберга да му допусти да глуми у филму „Ајкула“.
„Филм у коме главну улогу има механичка ајкула ми није уливао поверење, зато сам и одбио улогу. Пред излазак „Занат Дудија Кравица“ у биоскопску дистрибуцију у коме сам био очајан (смех) уплашио сам се да ме више нико неће хтети да глумим, па сам молио Спилберга да ме пусти да глумим.  На снимању смо често имали проблема са главним глумцем, распадао се (смех). „Ајкула“ је остварила велики ефекат, сви су се бојали ајкула. Чак и после четрдесет година Спилберг и ја се због страха од ајкула  држимо обале.

Оскар ’78
Ричард се сећа те вечери кад је добио Оскара и колико је та награда значила њему као младом глумцу.
„Та награда ми је много значила и променила ме је. Било је то сјајно вече када сам добио Оскара, али гледајући из ове временске перпективе дошла је веома рано. Ослободила ме је притиска и реченице: „Једног дана треба да освојим Оскара“. Волим ову да причам ову причу за период који је уследио после доделе Оскара. Годину након што сам освојио Оскара зарадио сам много новца кладећи се да људи неће сећати који освојио Оскара претходне године. Људи се нису сећали, због тога што је то пролазни тренутак“.

Развој и будућност кинематографије

Кинематографије се много променила од шездесетих година 20. века до данас, каже  Ричард.
„Све филмове америчке кинематографије од 1931 до 1996. сам погледао и могу рећи да се кинематографија много променила. Шездесетих година је режисеру на првом месту била режија, добар сценарио, добра глума, а тек онда монтажа и ефекти. Данас то није случај. Ниво технологије одређује естетику филма. Нећемо више виђати велике филмове као „Лоренса од Арабије“, „Ватерло“ који су прављени за тај доживљај филма када се ишло у биоскоп као у цркву, у мрачну просторију где седите окружени странцима гледате у платно и доживљавате људску расу. Велики филмови прављени за такав филмски доживљај су прошлост, њих више нећемо гледати. Будућност филма је повратак у прошлост.“

Глума на филму и у позоришту

Људи обично не знају да Ричард има више позоришних представа него филмова и да више ужива на позоришној сцени него испред камере.
„Имам много више представа, публика је много мања и слабије се плаћа него глума на филму. Последњу представу на Бродвеју сам имао 2004. година када сам се и опростио од Бродвеја. Када се осврнем на тај период и на све претходне представе имам осећај као да сам затворио круг. Филмски глумац никад не добија тренутну сатисфакцију као у позоришту. Глума на филму је најбезначајније искуство које глумац може да има. Иза камера имате режисера и екипу који проводе више времена гледајући у екран камере него у вас и ви тада глумите само за себе. У позоришту није тако. Када глумите испред публике имате осећај тренутне сатисфакције. Ви знате да утичете да људске животе, то видите и осећате. Глумом рефлектујете публици њихове сопствене животе, ми смо огледало, док ходате сценом осећате њихове погледе који су усмерени на вас и од тога нема бољег осећаја. Лепо је бити филмски глумац и бити добро плаћен, али интеракција у позоришту је незаменљива“.