Глумац је као ролс-ројс

Седео је са друге стране стола. Ставивши наочаре на врх главе, уморно је трљао очи. Тек пре неколико минута одиграо је још једну представу и још један пут се поклонио публици. Један од неколико хиљада пута у својој каријери дугој, како сам каже, пет деценија. Улоге које је одиграо одавно не броји, а не може свих ни да се сети. Био је и Бизмарк, Вук Бранковић, краљ Милан, Тито, Фројд, али и Терминатор, Ђоле, Срећковић… а вероватно најпознатији као – Тихи. Некада управник Југословенског драмског позоришта, министар културе, данас бард српског глумишта… Воја Брајовић. Са неизоставним томпусом у руци, кроз облаке дима, присетио се својих глумачких почетака, популараности након емитовања “Отписаних“, кроз осмех је говорио о једној Кинескињи која му је слала писма из Беча и “лажним“ наградама које никада није добио. Подсећамо вас на интервју који је пре тачно деценију Воја Брајовић дао за наш портал.

ЗВЕЗДА БЕЗ ДИНАРА

Загледао се у бели упаљач и као да се зачудио због чега је у његовој руци, привукао је пикслу и изнова припалио скоро угашену цигарету. Осетих да се тако припрема за још једну главну улогу, овога пута у интервјуу. Неко време је ћутао, а онда одлучно одмахну главом. “Не, никако, улога у ‘Отписанима’ није обележила моју каријеру. Јесте можда у смислу популарности и познатости, као што је неке друге глумце обележило то што им је та серија била у кући. Тихог су посматрали као део породице, као кућног пријатеља. И у том смислу је то тако присвојено, а код младих је то присвојено, јер су они добили своје јунаке. Иако је то тема из рата, мислим да то није била класична тема подложна спрдњи, као на пример Мирко и Славко. То је била једна студиозна и озбиљна продукција. Данас би то било незамисливо да се снима, што због новца, што због целокупне организације“, каже Брајовић. Ипак, за три и по године колико су снимани “Отписани“, глумци су најмање зарађивали, те Брајовић наводи да је био свакако најпопуларнији и вероватно најсиромашнији човек у земљи. На питање како то изгледа бити звезда без динара у џепу, одговорио је најпре у само једној речи: “Апсурдно!“ А потом наставио, “у нашим околностима глумци никада не добијају новац. Након емитовања ‘Отписаних’ било је толико похвала на мој рачун да нисам могао да изађем на улицу, а нисам ни имао паре да изађем на улицу, а камоли да одем у биоскоп“, изговорио је ово кроз најискренији могући осмех.

КОВЕРТЕ СА МАРКИЦАМА

“Опет, ја сам изналазио да је највећа сатисфакција та коју има моја породица- због посла којим се ја бавим. А да је дар моје професије тај што сам свакодневно добијао по 200-300 писама. И мислио сам да тиме сви треба да се поносе. Наравно да сам јако грешио. Многи су били суревњиви и љубоморни, и мислили су како сам ја идиот који се само хвали. Али нееее“, неочекивано је подигао глас и направио драмску паузу, “ја сам тада живео на тавану једне мансарде у Хаџи-Милентијевој улици број 83. Те мале куће са поткровном мансардом, где сам ја живео на земљаном поду, тамо више нема. Одатле сам сваки дан одлазио у позориште“. Отпио је гутљај вискија, а затим наставио, “ту ме је затицало обично стотине писама, и девојке су углавном тражиле моју фотографију“, изговорио је ово некако стидљиво и поносно истовремено. “Никада нисам послао ниједну фотографију. Прво зато што нисам имао, а потом јер нисам имао могућности за такав трошак“, чинило се као да се после толико година на овај начин извињава свим девојкама које су узалудно чекале фотографију “најпопуларнијег партизана“. “Врло често су остављале новац за коверту и маркицу или већ коверту и маркицу. Ово је узимао мој отац и замењивао у трафици за цигарете“, насмеја се, а потом поздрави колегу који је излазио из глумачког кафеа. Испричао је и како писма све ређе стижу последњих година, али… “Пре три или четири године ми је стигло писмо из Беча од једне Кинескиње. Жао ми је што јој нисам одговорио. Чувам то писмо. Написала ми је како би желела да се упознамо или да јој пошаљем  фотографију и како је њена судбина везана за мене. Исто тако да је из те детиње љубави, према лику који сам играо у “Отписанима“, дошла у Европу, удала се, има децу и живи у Бечу.

ВАЉЕВАЦ ИЗ БЕОГРАДА

Ипак, Брајовићев животни пут понекад је био налик ономе са филмског платна. И до првих глумачких улога и стотине писама није било лако стићи. Тај пут га је водио из Београда до Ваљева, па изнова у Београд. “Ја увек са поносом кажем како сам Ваљевац. Иако сам рођен у Београду, са мојих девет месеци избацили су нас из стана у Космајској улици, у којој смо живели. Отац је отишао на робију, по резолуцији Информбироа. Биле су то те педесете године. Мајка се са братом и са мном вратила у родно Ваљево. Била је веома храбра жена. Жена борац“, поменувши мајку некако је уморно и дубоко уздахнуо. Приметих како се глумачки кафе испразнио и како вечерњу тишину разбија само Брајовићев глас. “Страшно је водила рачуна о свему. О сваком детаљу на нашој кошуљи. И ништа јој није било тешко. Била је једна од правих у најпозитивнијем смислу феминисткиња. Неизмерно јој је било стало да покаже свету да ми нисмо окужени, одбачени или породица које неко треба да се стиди, јер је отац ни због чега на робији. Она је одредила мене, мој живот. Са четири године, ја сам почео да рецитујем по месним заједницама. Сећам се, имао сам једну машинку и један главни хит “Партизан на стражи“. И на овај начин је хтела да покаже да нисмо прокажени или антидржавни елеменат.“

СТУДЕНТСКИ КРЕДИТ

Живот у Ваљеву изузев тмурних политичких времена, тешких   услова за одрастање, својих првих јавних наступа, запамтио је и по гимназијским данима. Иако се данас глумачка сцена без њега не може замислити, он је најпре о уметности скромно размишљао, како би могао на некој од билетарница продавати карте. “После друге године гимназије, био сам ооочајан ђак“, говорио је и уједно сакупљао пепео цигарете који је падао по столу, “нисам ни прве две био нешто много бољи, али само у другом разреду нисам пао на поправни. Био сам крајње незаинтересован и бунио се против система школства. Тада сам размишљао, хајде да некако завршим ову гимназију, па ћу радити на некој билетарници, у некој лееепој установи. Играо сам у аматерском друштву “Абрашевић“, бавио се вајарством. О Академији нисам ни размишљао. Желео сам да упишем вајарство или керамику. Тек пред пријемни сам посумњао у свој дар. Мислим да ми је цртеж био очајан. На Академију сам отишао из простог разлога да не будем беспосличар, јер сам сматрао да немам довољно радних навика да завршим медицину. То сам одувек волео. Па цео живот сам провео по болницама“, изненада лупи шаком о сто. “Уписао сам глуму без икаквих амбиција. И био сам свестан да моји не могу да ме изджавају у Београду. Добио сам стипендију од града Ваљева која је износила четранаест хиљада, што је било бесмислено, па Ваљево нема позориште“, ускликнуо је. “Од куће су ми слали још пет, а собу сам плаћао двадесет хиљада. Како бих преживео у Београду, онда сам узео и студентски кредит. И “гањао“ сам просек преко 8,5 да га не бих враћао“. Констатовасмо да се ситуација са студентским кредитима није много променила од његовог времена до сада, насмеја се и додаде како је дипломирао са просечном оценом 9,04  те да новац који му је помогао да преживи у престоници није морао да враћа.

ГЛУМАЦ ЈЕ КАО РОЛС–РОЈС

Слушање овог глумца како говори представља својеврсно уживање. Брајовићев баритон, школована дикција, драмске паузе, кратки монолози… напросто вас приморају да пажљиво пратите сваку реч. Стрпљиво је одговарао на питања, од прве до последње речи се играјући цигаретом. Чинило се као да ужива у облацима дима. “Ова популарност која ме прати све ове године прија чак и када оптерећује. Тежина глумачког посла је велики изазов. Питање је шта урадити на сцени после толико времена. Ипак, увек морате бити спремни за борбу. Глумац је као ролс-ројс, има ооогормну кубикажу, велику масу, он мора да преде, да се не чује када ради. И свако вече да полаже пријемни испит код некога ко то први пут гледа. Мора да се допадне, да прође… Ја нисам глумоман нити болесно амбициозан. Ја немам малих жеља, увек имам изазова, и волим да то што радим буде најбоље могуће на свету.“ Ипак, да ли је баш све што је урадио у току своје каријере било најбоље на свету и постоје ли улоге због којих се каје… “Ми смо пријављивали своја “брукања“ или смо говорили на каквим глупостима морамо да хранимо своју децу и себе. Тако да смо ми и те како били свесни глупости које смо радили. То када неко неко не пријави неку будалаштину коју је радио, “попије“ велико зезање.“ Ипак, како каже позоришне улоге су му драже од телевизијских, нарочито је задовољан онима које тренутно игра у театру. А од свих рола у којима смо га гледали испред малих екрана најрадије издваја оне код Нушића и Стерије. На његовом глумачком путу свакако да нису изостале и награде. Она најзначајнија јесте Добричин прстен.  “Награда је маааала плата за оно што сте урадили. Она је сатисфакција, али не и опсесија. Толико знам људи који су животом платили ту опсесију. Људе може то очекивање па разочарање јако коштати. Ја сам имао ту “срећу“ да сам два пута доживео таква шооокантна расположења“, почео је од срца да се смеје наградама које му никада нису уручене. “Рекли су ми да сам добио Стеријину награду, на самом фестивалу, па се испоставило да је нисам добио, жири је повукао одлуку. Објашњење је било идиотско. Нису желели да рехабилитују информбировце, јер је била таква улога Васе Вучуровића у “Мрешћењу шарана“. То ми се свидело да препричавам касније као анегдоту. “Добио“ сам касније тако и Октобарску  награду. Сви су ми честитали у Скупштини града, ја сам отишао кући да се лепо, свечано обучем и смислио шта ћу да кажем. Онда ми је зазвонио телефон. Јавио се председник жирија и рекао ми како су ту награду ипак уручили мојој колегиници. И како ја имам, а она нема стан. То су глупости. Те ствари сам преживео тада“, закључи са осмехом, показујући да га “лажне“ узбуне због награда уопште не дотичу. Радећи интервју, ближила се поноћ. Глумац који је четрдсет и три године на сцени Југословенског драмског позоришта, те вечери последњи затвори врата. Са портирнице “покупи“ карикатуру коју му је неко оставио на поклон. Изашавши на београдски мраз завеза шал и снажно навуче капуљачу. Спорим  кораком, клизајући се по испуцалом леду, Тихи је отишао ка Славији. Поноћни трамвај је возио свој први круг. Београд је и те вечери оковала магла.