Интервју недеље

Глума : вокација а не професија

21. јун 2016.
Симона Зимоњић

Никада је нећете срести без беспрекорне фризуре и штикли. Њен очаравајући шарм и елеганција на тренутак ће вас вратити у златно доба Холивуда. Стелла Ћетковић, првакиња Народног позоришта, глуму доживањава као вокацију а не професију. Прву представу у Народном позоришту одиграла је још док је била студенткиња треће године Академије Драмских уметности у Београду. Од 1984. ради у сталном ангажману. Направила је краку паузу због неслагања са тадашњом управом али се после петог октобра 2000. вратила на сцену Народног позоришта где игра и данас.

Позориште пре филма

Стелла Ћетковић увек бира позориште него филм зато што је заљубљеник у драмску литературу. У тој раскоши тема и ликова, пре свега женских, налази смисао за бављење овим послом. “Глуму сам од ране младости доживљавала као инструмент помоћу којег  треба да ономе ко је преко пута тебе саопштиш одређене ствари и пренесеш поруке, да увек буде глас некога из народа без обзира којој класи припадао.” Од 1983. године професионално се бави глумом.  Углавном је тумачила ликове у страним комадима. “Још од Академије сам била предвиђена за улоге које представљају неку окосницу комада”, објашњава како је једноставно тог профила и да никако не би волела  да се то протумачи као хвалисање. Пре Ангажмана у Народном позоришту одиграла је две велике улоге, које су за њу биле веома значајне. “Играла сам Хану, главну улогу у комаду “Догадјај у Месту Гога”,  редитеља Златка Свибена у Београдском драмском позоришту.  Затим сам у једном алтернативном позоришту, Нова осећајност, које је тада било веома значајно за уметничку сцену Београда, одиграла  Марију у “Војцеку” Георга Бихнера, раме уз раме са Светозаром Цветковићем.”

Темељ самопоуздању

У првој представи коју је одиграла на сцени Народног позоришта тумачила је улогу Соње у комаду “Ујка Вања” Антона Павловича Чехова. “ То је била прекретница у мом глумачком развоју. Играла сам са Петром Краљем и Предрагом Ејдусом. Кад у тим годинама добијете једно одобравање у игрању Чехова онда то даје ипак неки темељ самопоуздању.” Присећа се Стелла.  Годишњ наргару за улогу Краљице Елизабете у представи Ричард ИИИ добила је 1992 године и постала првакиња Народног позоришта  са само 33 године. “ Мислим да ниједна млађа глумица није добила то признање. То је моменат кад сам себи, онако најличније могла да кажем да ово и те како има смила, и да је добро што се тиме бавим. Без обзира што никада нисам сумљала у то, глуму нисам а ни дан данас је не доживљавам као професију већ као највеће задовољство, то је ипак био показатељ да сам добра у ономе што радим.”

Криза вредности деведесетих

Седам година није стала на сцену Народног позоришта. Направила је паузу између 1993. и 2000. како каже из “ Већ свима познатих разлога деведесетих”.  Пре све због једне комплетне немоћи и кризе свих вредности у друштву па тако и у Народном позоришту.  То време посветила је побољшању професионализације глуме у Црној Гори. “ Тадашњи Титоград је важио за град са једним од најслабијих позоришта. Ја сам просто имала неку професионалну потребу да покушам да нешто урадим по том питању.”  На Цетињу је постојало позориште “Зетски дом” које тада није било у фнкцији. Заједно са Микијем Манојловићем и јос неколико еминентних глумаца успела је да отвори “Зетски дом” који у том стању и дан данас ради.

Буре барута

Како је тадашња Црна Гора кубурила са професионалним глумцима, а неко је морао и да игра  у Зетском дому, јавила се потреба за оснивањем одсека за глуму.  “Обратила сам се професору Мињи Дедићу, који је иначе Цетињанин,  кренули смо са радом и успели смо да отворимо најпре одсек за глуму при Факултету ликовних уметности на Цетињу. То све не би било могуће да ту потрбу нису препознали и људи са друге стране. Прву генерацију смо примили у децембру 1994.  Тада смо имали најбољи избор младих људи на пријемном који ће вероватно икада бити.” Резултати труда су се убрзо показали.  Са студентима је направила представу “Буре барута”.  Међутим то се испоставило као нешто што то је колегама који су накнадно дошли личило на неки проблем, неку конкуренцију. “Нажалост постали су им мање важни ти студенти од њих самих. Мене то више није занимало и вратила сам се у Београд”

Краљевска Академија драмских уметности

Примљена је као гостујући асистент у Лондону на Краљевској Академији драмских уметности 2000. године.  Желела је да оде у иностранство и види како ради једна чувена школа која има много већу тредицију од наше. “Уверила сам се да је моја нека идеја и пројекција да се предмет глума другачије ради него код нас ни мање ни више него истинита” Асистирала је на предмету жанр, који подразумева прављење студентске предтсаве.  “У тих пет недеља студенти имају часове са пет различитих педагога. Успели су да направе цео комад у пет чинова по тексту “Wилд гоосе цхасе”  Џона Флечера, који је иначе претеча Шекспира”.  Само кад се пореди са тим да ми имамо само једног професора јасно је да нешто мора да се промени. “Ми смо у трећој години, када се ради жанр, радили цео семестар једну представу. Наравно мора да се узме у обзир да сам ја студирала пре двадесетак година. Али не може се имати илузија да се некоме ко расте са игрицама, интернетом, друштвеним мрежама, ко се саживео са рачунаром од десете године, може прићи на исти начин као што се прилазило нама и генерацијама пре наше”.  По повратку из Лондона била је позвана да изложи своје искуство на семинару о реформи програма на академијама уметности при Уноверзитету у Београду. “Сигурна сам да све то што смо рекли, оставили и написали на том семинару, сложено је у један зборник и остало је само мртво слово на папиру.”