Глума је исто што и фарбање

Његов докторат је, како кажу колеге, улога Срећка Шојића у „Тесној кожи“. Публика га је волела и памтиће га и по остварењима у „Отвореним вратима“, „Дипломцима“, „Метли без дршке“, „Буби у уху“, „Бекству”… Глумац Милан Лане Гутовић преминуо је после  краће и тешке болести у Београду у 75. години. Сахрањен је на локалном гробљу у Кумодражу. За њега кажу да је био јединствен пустолов, незаменљив, непоновљив. Волеле су га и колеге и публика. Подсећамо вас на последњи Ланетов интервју, који је дао за Журналист.

Ауторкa: Александра ЈОВАНОВИЋ

Полица до полице, на свакој књига до књиге. Собу испуњава тишина и мир у којој Гутовић најбоље и ствара. Седа за радни сто, удобно се смешта на кожну фотељу у својој маслинасто-зеленој кошуљи и пецарошком прслуку. Учтив, али увек на дистанци. Сталоженим гласом са препознатиљивим благо ироничним осмехом говори.

„Све што имам од књига у овој библиотеци сам прочитао. Прочитао сам и много више, али сам ове књиге изабрао као вредне за чување. Многе од њих прочитао сам и више пута. Читам књиге које говоре о прошлим временима када је било разлога да се нешто у Србији брани.” Колекција ножева и понеко друго оружје асоцира на то да се Лане не брани само књигама и знањем, он примећује напетост и радознао поглед, али незаинтересовано покушава да затвори ту тему. „Пецање нема потребе објашњавати, понекад се бавим и другим радњама лова и риболова. Једна од лепших страна тога је што док пецам не морам да одговарам на питања новинара.”

Милан Гутовић рођен је 11. августа 1946. године у београдском насељу Умка. Још као дете створио је аверзију према градској средини, буци и гужви. Можда је то разлог што је део свог живота провео са женом и ћерком у Ченти, селу крај Зрењанина. Гајио је кокошке, патке и козе које нарочито воли. „Коза је паметна и лепа животиња. Лако се негује и умиљате је природе.”
Одрастао је мирно са родитељима који су били просветни радници и сестром Бојаном. „Мој отац је био историчар и сада схватам колики је био његов утицај на мене и колико још траје. Умео је да анализира и правилно формулише време у коме је живео и времена која су остала иза нас. Поносан сам ако се примећује да и ја по нешто од тога имам наслеђено од оца.”

На сестрин наговор уписује Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Иако је студије завршио у року диплому преузима тек 2011. године. „На крају су ми је донели и то баш на дан кад сам отишао у пензију. Аљкавост је разлог што је нисам преузео раније.”

Популарни Лане каже да га кроз каријеру сврставају у комичаре.

„Мене препознају непогрешиво као комичара. Свако занимање има фахове који подсећају на специјализације у медицини. Исто тако и глума има комичаре и трагичаре. Наравно да између ова два фаха има највише глумаца који су ништа или све. Значи ни једно ни друго, или и једно и друго. То је она група коју не препознајете ни по чему. Ја сам се у домену комике изборио за статус комичара. Овим нисам престао да будем глумац, већ сасвим обрнуто. Постао сам специјалиста у једној грани овога занимања. Ко је тај који то не осећа као успех?”
Не открива своју тајну успеха али труди се да себи не дозвољава слободно време. „Тако успевам да се изборим са досадом која је основно осећање савременог човека. Из досаде се рађа филозофија и којешта, а ја због недостатка слободног времена одсуствујем и из филозофије и из којештарија.” Лети обично оде на одмор у Љуту у Црној Гори да прослави свој рођендан мада, како каже тај дан за њега и није неки празник. Међутим, није недостатак слободног времена то што га је спречило да погледа новоснимљени наставак филма „Зона Замфирова” у којој тумачи једну од главних улога, већ ишијас. „Слагао сам! Ишијас може да те спречи само ако хоћеш да побегнеш из сале, а не да не дођеш у биоскоп. Избегавам да гледам себе, јер то што сам урадио не умем боље, а гледајући себе видим да је могло и боље. Зато и не гледам, јер тај који је могао боље нисам ја, него неко други. Било је тренутака када сам пожелео да више никада не станем испред камере и на сцену.” Ту ставља тачку и не открива који су то тренуци били.

lane 7Чак га више не фасцинира ни лик Срећка Шојића који је обележио његову глумачку каријеру и који се опет појављује у најновијој представи „Украђена личнос”. Иако је тај лик глумчева супротност сматра да у друштву то никако није случај. „Каријера Шојића је постала необично и болно слична каријерама људи који се такмиче на изборима за функције у влади и држави. Да би и сами потврдили ову моју констатацију они се такмиче за гласаче ружећи се између себе истим речима и аргументима које користи Шојић. Па како онда да Шојић застари код народа, када му двојници и они са „Украђеним” ликом Шојића вршљају пред очима сваког дана? Управо је ово учинило да та представа буде толико блиска гледаоцима, а и као наслов онима који неће да је гледају.” То што постоји много оних који представе неће, не желе или их не занима да гледају говори о омаловажавању и запуштености културе. „Код нас, реч култура има значење које се не подудара са истим значењем те речи код других народа. Рецимо, имамо више булеварских листова него што имамо булевара, што говори да немамо ни једно ни друго. Код неких народа јавне кухиње имају веће дотације него што је буџет за културу у Србији. Ово чини особе које се баве културом, или мисле да то раде, немоћним и непотребним. Сматрам да је ово довољно као процена стања у култури која више личи на дијагнозу. Када су у време рата предложили Черчилу да смањи део буџета који се давао за културу и да се тако појача део који је одвајан за одбрану државе, он је питао: „А шта онда да бранимо ако нема културе?”

Упркос оваквом стању културе и конкретно статусу који глума и глумци имају у Србији Гутовић се не жали. „Никад нисам хтео да одем из Србије. Увек сам хтео у њу да се вратим. Срећан нисам, али нисам због тога тужан, и не осећам се превареним јер ми срећу нико није ни обећао.”
„Због глуме се одричем само вечерњих излазака док траје представа, али то касније током вечери надокнадим. Због позоришта мање пецам, али тиме штедим рибљи фонд. Укратко: све саме користи. Кажу да постоји само црно и бело, а да су нијансе и боје само варање црног или белог. Наши стари, ако су хтели да им се боја задржи, истрчавали су усред фарбања из куће и нешто слагали првог на кога наиђу, а ако тај поверује у лаж, веровали су да ће боја да се прими и задржи. Глума је исто што и фарбање. Ако вас добро слажем, моја лаж, којој тепам и зовем је глума, постаје трајна и памти се.”