Вести из несвести

Геј: бити или не бити

6. новембар 2013.
Ivana Nikolic

,,Имао сам 15 година када сам схватио да сам геј. Пре тога сам мислио да нема толико разлике између Холанђана и Срба, да смо сви ми ипак људи. Али тада сам научио да су Холанђани далеко ширих схватања”.

Никола је Србин рођен у Холандији, земљи у којој је хомосексуалност декриминализована далеке 1811. године, и која је прва легализовала истополне бракове. Ипак, Николина породица не подржава његову сексуалну оријентацију. Када им је признао да је геј, нико није хтео да чује за њега. Посвађао се са оцем, а мајка је упала у депресију.

,,Био сам срећан кад сам напунио 18 година, преселио сам се у већи град и кренуо на факултет. Почео је нови живот за мене.”

По речима Дениса ван дер Веура, експерта за ЛГБТ популацију при Агенцији Европскe унијe за основна права, ЕУ је светски предводник у једнаком третирању ЛГБТ популације.

,,Седам од дванаест земаља које су легализовале геј бракове су у Европској унији, чији правни систем забрањује сваки вид сексуалне дискриминације.”

Ипак, тек четвртина земаља чланица ЕУ прихватила је истополне бракове, што потврђује да прихватање хомосексуалности у европској заједници није у порасту и да је битка ЛГБТ популације далеко од завршене. Француска је последња земља која је легализовала геј бракове, али је овакав потез државе изазвао бурне реакције широм земље. У демонстрацијама у Паризу учествовало је стотине хиљада људи подржаних од стране католичке цркве и десне опозиције. Било је сукоба, полиција је користила сузавац и привела неколико десетина људи.

Највећи проблем са којим се сусрећу хомосексуалци у Холандији је злостављање деце која су перципирана другачије, односно као хомосексуалци, каже Крис ван дер Вин из невладине организације ЛГБТ Гронинген. Серђи Љоса, студент новинарства из Шпаније, имао је сличан проблем:

,,Када сам био клинац, желео сам да будем стрејт јер су ме вршњаци у школи задиркивали. Када си стрејт, не мораш никоме ништа да објашњаваш. Али, током свих ових година, хомосексуалност је постала део моје личности и више не желим да је променим”.

Ситуација је, показују истраживања, најгора у источној Европи и земљама које нису чланице ЕУ. Ово је најчешће последица неадекватног законодавства: у већини ових земаља, као и у Србији, брак је уставом дефинисан као заједница искључиво мушкарца и жене.

Колико је тешко бити геј у Србији, потврђује и Горан Милетић, геј активиста и програмски директор НВО Civil Rights Defenders за Западни Балкан.

,,Када си геј, породица ће те вероватно одбацити када сазна за твоје опредељење, трудићеш се да твој послодавац ни не претпостави да си геј. Србија је дубоко нетолерантно друштво и то је једним делом заоставштина 90-тих, а другим делом последица потпуног одсуства било какве реакције државе на мржњу и насиље према другачијима”, каже Милетић.

Никола другачије види узроке нетолеранције према хомосексуалцима у Србији.

,,Не мислим да су Срби затуцани или да су фанатици. Ја имам ту срећу што живим у Холандији. Деца у Србији нису могла до јуче да оду на море у Грчку без визе, а камоли у Париз, Берлин, Лондон, где је све то више прихваћено него код нас.”

Оно што је обојици подједнако важно јесте одржавање Параде поноса. Милетић трврди да се у многим земљама положај припадника ЛГБТ популације променио на боље тек након одржавања Параде, те је управо она и циљ и средство за потпуно поштовање људских права. Иако је Парада поноса у Србији била забрањена и ове, као и претходних неколико година, око 200 припадника ЛГБТ популације се окупило у ноћи 27. септембра и прошетало центром Београда. То је била, по мишљењу многих, својеврсна победа људских права над традицијом,хулиганима и државом. Ипак, њихова борба није завршена. Никола се сећа параде из 2001. која се завршила физичким нападом на учеснике од стране екстремних десничарских група и навијача.

,,Кад се сетим снимка са геј параде у Београду… Просто ме је срамота да кажем да сам ја из тог лепог града и да сам ја део тог дивног народа у Србији.”

Шта је потребно да би хомосексуалци живели слободно? Добро законодавство и воља да се ствари промене на боље. Понекад, међутим, борба за права, која год да су у питању, изгледа као Дон Кихотова борба против ветрењача.

,,Као што мене не занима са ким било која стрејт особа спава и проводи дане, тако је и моја лична ствар с ким и како ја живим. Ја сам Никола, студирам права, продајем ципеле. Не дрогирам се, не крадем. Ако се ти не представљаш Здраво, ја сам Ивана, ја сам стрејт, зашто бих ја рекао Ћао, ја сам Никола, ја сам геј?”