Фудбалски олигарси

Три стотине педесет хиљада фунти је цена Ролс-Ројсовог модела фантом. Три стотине педесет хиљада фунти може бити десетогодишња зарада директора школе у Великој Британији. Три стотине педесет хиљада фунти је и недељна плата камерунског фудбалера Самјуела Етоа у руском клубу Анжију, у који је летос прешао из миланског Интера. Бивши најбољи нападач лиге шампиона одлучио је због тога да напусти клуб са којим је 2010. године освојио то такмичење и пређе у релативно непознати клуб са југа Русије, који је у јануару ове године купио милијардер Сулејман Керимов.

Ово је најновији пример улагања капитала пребогатих бизнисмена у фудбалске клубове. Можда најпознатији, десио се у јуну 2003. године, када је руски милионер Роман Абрамович постао власник Челсија. Пошто је дуговао 80 милиона фунти, дотадашњи власник, Кен Бејтс, одлучио је да прода клуб Абрамовичу за 60 милиона фунти. Рус је преузео и одговорност за дуг, који је убрзо и исплатио. Многи стручњаци у Енглеској били су забринути због уплитања “руског олигарха“, како су га звали, у њихов фудбал, посебно због сумњивог порекла његовог капитала. Мислили су и да је Челси само играчка у рукама богатог човека и да су трансфери и играчи које је доводио само тренутна страст. Заиста, убрзо по доласку, Абрамович је почео да се игра и  потрошио преко 100 милиона фунти на појачања. У клуб су стигли познати и квалитетни фудбалери, као што су Клод Макелеле, Демијан Даф, Жереми и Џо Кол. Три године касније, лако је могао да прода тим и оствари вишеструки профит, међутим то се није десило. Иако су предвиђања била нетачна, Роман Абрамович је започео један правац којим је пошло још неколико клубова у енглеској Премијер лиги. Данас чак њих десет има страног власника, док је пре осам година само власник Фулама био странац. У питању је Египћанин Мохамед Ал-Фајед, који је од 1964. године држављанин Велике Британије, па се такорећи не може сматрати странцем.

Фудбал се све мање игра за навијаче и љубитеље игре, већ постаје машина за згртање што већег богатства. Власници су нестрпљиви да остваре профит. И у томе је поента. Данас је у фудбалу битан само профит. Није важна игра, напредовање младих играча, па чак ни национални тим. Странац који купи неки клуб ће само да размишља о томе како да заради што више новца. Он неће жалити да за једног фудбалера плати 100 милиона фунти, када зна да ће веома брзо тај новац удвостручити, било продајом дресова, било добијањем премија за пласман у јако континентално такмичење. Странцима није важно да откривају младе, домаће играче и дају им прилику да се развијају и напредују, нити за то имају стрпљења. Они желе све и то што пре. Најбољи пример за то је власник Манчестер Ситија Мансур бин Зајед који је на трансфере у последње три сезоне потрошио више од 300 милиона фунти. У питању су углавном страни играчи. Интересантно је да је број страних фудбалера у првој сезони Премијер лиге 1992. године био 11. Данас је тај број већи од 300. Челси је 1999. године ушао у историју као први тим са 11 странаца у првој постави. Арсенал је 2004. године отишао корак даље, па је свих 16 играча регистрованих за једну утакмицу било из земаља које нису Енглеска. О томе колико је новца ушло у модеран фудбал сведочи и податак да је 1992. године просечна годишња плата фудбалера у Енглеској била 75 хиљада фунти. Данас је то недељна плата просечног играча.

Није проблем само у Енглеској. Добро је познат пример Реала из Мадрида са почетка 21. века. Председник Флорентино Перез је од 2000. до 2003. године почео да доводи по једну супер-звезду сваке године. Стизали су редом Луис Фиго, Зинедин Зидан, Роналдо и Дејвид Бекам. На крају је стигао и Мајкл Овен. Популаран назив за ту екипу Реала био је “Галактикоси“. То је најбоље описивало политику клуба – доводили су махом стране, познате играче, а мало наде полагали у младе Шпанце. Лига шампиона је освојена 2002., као и шпанска лига 2001. и 2003. године, али то је било све. Показало се да толико “звезда“ и квалитетних играча тешко може да функционише заједно. Међутим, Перез је наставио да троши и 2009. је за Кристијана Роналда плаћено рекордних 80 милиона фунти. И док Реал троши, Барселона осваја трофеје, негујући младе и талентоване шпанске играче, уз рационално (колико год то смешно звучало) трошење новца на појачања. Заиста се поставља питање колика је следећа цифра коју ће власник неког клуба понудити за једног фудбалера. Сведоци смо великог броја пропалих инвестиција, које никако да обесхрабре “олигархе“ на челу фудбалских клубова.

Одговор нећемо наћи у Русији. У јануару ове године, руски бизнисмен Сулејман Керимов купио је тим Анжија из Махачкале. У питању је релативно непознат клуб из главног града руске републике Дагестан на Каспијском мору. Већ у фебруару купљен је Роберто Карлос, легендарни бразилски фудбалер. Стизали су редом Белгијанац Мбарк Бусуфа, Мађар Балаш Џуџак, Рус Јуриј Жирков, као и Самјуел Ето. Последњи ће зарађивати 20 милиона евра годишње, што га чини најплаћенијим фудбалером на свету. Докле су богаташи спремни да иду показао је Керимов, поклонивши Карлосу за 38. рођендан аутомобил Бугати вејрон, вредан 1,8 милиона евра. Изјавио је да ће и остали играчи добити по један бугати, уколико ове сезоне освоје руску лигу. Још једна невероватна ствар је да фудбалери Анжија станују и тренирају у Москви, а на домаће утакмице путују у Махачкалу, која је 2010 километара удаљена од главног града. Дакле, они 15 пута годишње прелазе преко 2 хиљаде километара да би на свом стадиону дочекали противнике. Делује заиста нестварно, али је истина. Да не може све одмах и сад, показао је и Анжи, који је сезону завршио на осмој позицији. Следи четрнаест утакмица доигравања за титулу у које Анжи улази са 13 бодова заостатка у односу на Зенит из Санкт-Петерсбурга. То значи и да ће фудбалери вероватно остати без бугатија, осим ако се газда не смилује, па им их ипак купи као награду за труд. Остаје да видимо и које играче ће Керимов довести и покушати да доведе на крају сезоне. Нема сумње да ће то бити познати фудбалери као и да ће се вероватно радити о баснословним износима.

Капиталисти који улажу у фудбалске тимове не доносе ништа добро правим љубитељима игре. Стварају од клубова вештачке и стерилне творевине које им служе за гомилање богатства. Оно што забрињава јесте чињеница да их нико не спречава у томе, као и то да све више играча фудбал види искључиво као посао, а не као оно што је био и што ће, надамо се поново бити – игру.

Аутор: Реља Трајковић