Вести из несвести

Форинте, гулаш и Јован Дучић

27. фебруар 2014.
Ivana Nikolic

Метро је тачка у којој Београд и Будимпешта почињу да се разликују. Будимпештански метро није ништа спектакуларно; нити све време иде испод земље нити је претерано модеран – рекли би неки. Али будимпештански метро је други најстарији метро у Европи – одмах после лондонског. Изграђен је далеке 1894. и у почетку су га вукли коњи. За разлику од мађарске престонице, житељима Београда метро се само обећава. Не каснимо много, тек нешто више од века – 120 година, тачније.

Нема неке разлике између београдског и будимпештанског предграђа. Аутобус 200E од аеродрома Лист Ференц, некадашњег Феређија, у хладно фебруарско јутро вози сивим каљавим улицама, пролазећи поред сиромашних престоничких кућа. Ту и тамо политичари на билбордима; не треба говорити мађарски да би се схватило да је реч о паролама и обећањима. На станицама улазе становници овог предграђа на путу ка центру и лепшем, за туристе репрезентативнијем делу града. Замишљена и забринута лица, криза је и овде узела маха. Аутобус ће вас довести до метроа којим ћете наставити пут. Метро. Е, то је тачка у којој Београд и Будимпешта почињу да се разликују. Будимпештански метро није ништа спектакуларно; нити све време иде испод земље нити је претерано модеран – рекли би неки. Али будимпештански метро је други најстарији метро у Европи – одмах после лондонског. Изграђен је далеке 1894. године и у почетку су га вукли коњи. Један део метро линије реновиран је и враћен у првобитно стање, па је и туристичка атракција. Ако сте сели на плаву линију, останите ту до последње станице, јер ће вас она одвести до Трга хероја, Музеја лепих уметности и Палате уметности, али и до куће коју је, легенда каже, једна лепа трансилванијска грофица оставила – Јовану Дучићу.  

ТРГ ХЕРОЈА

Нешто више од пола века, сви југословенски, српско-црногорски и српски амбасадори у Будимпешти имају поглед на најлепши будимпештански трг – Трг хероја. Грађење велелепног трга започето је на хиљадиту годишњицу оснивања Мађарске, 1896. У самом срцу трга налазe се Миленијумски споменик са статуама седморице племенских вођа који су основали Мађарску у 9. веку и статуе истакнутих историјских личности. Статуе су полукружно поређане око обелиска, који се налази у центру, и испод којег пише ,,Сећање на хероје који су дали своје животе за слободу нашег народа и самосталност наше државе“. На врх обелиска смештена је статуа Арханђела Габријела, који у десној руци држи мађарску свету круну, а у левој крст. Трг је најлепши у свеже сунчано јутро, када нема много посетилаца, па можете на миру да се дивите мађарским херојима, али и ноћу, због осветљења.

За заљубљенике у историју, овај трг има посебан значај. Као и сви тргови овога света, и овај симболизује једну од највећих победа у историји човечанства – слободу говора и окупљања. Трг хероја је био стециште разочараних и незадовољних грађана Будимпеште. У  време Мађарске Совјетске Републике, 1919, Миленијумски споменик био је прекривен црвеним платном, а поред обелиска је постављена статуа Маркса са радником и сељаком. У име интернационализма, мађарски државни симболи били су забрањени.

Ако сте леђима окренути споменику и истовремено сте пасионирани љубитељи ликовне уметности, са ваше леве стране је Палата уметсности, а са десне Музеј лепих уметности. Ако, пак, желите да видите зграду која крије љубавну причу једног од наших највећих (и најлепших) песника, крените право.

КОСТИЋ ИЗ ПЕШТЕ

Београд и Будимпешту не спајају само Дунав, Паја Јовановић, неколико хиљада Срба који тамо живе; не спајају их само комунистичка историја и Имре Нађ нити опсесија ватерполом. Легенда каже да је Будимпешта раних тридесетих година минулог века крила романсу згодног југословенског дипломате и писца, Јована Дучића, и богате трансилванијске грофице. Дучић и грофица, којој не знамо имена, упознали су се 1932. године, када је Дучић постављен на чело дипломатске мисије Краљевине Југославије. Леп, млад и учен, Дучић је лако привлачио пажњу на себе. Једна од прича каже да му се нису допадале униформе које су југословенске дипломате носиле, па је наручио да му се сашије нова, по његовом укусу. Када је требало да преда акредитивна писма, унајмио је свечани фијакер који су вукла четири бела коња. Легенда даље каже да га је таквог угледала богата грофица из Трансилваније, која је уједно била и власник зграде у којој се налазила југословенска амбасада. Убрзо по Дучићевом доласку, Пештом су почеле да круже приче о њиховој романси. Када је, августа 1933, Дучић напустио Пешту и отишао у Рим, грофица му је, у знак велике љубави, поклонила кућу југословенске амбасаде коју је он касније поклонио Краљевини Југославији. Колико има истине у овим причама, вероватно никада нећемо сазнати. Уговор којим је зграда пренета у власништво Краљевине не постоји; верује се да је нестао током Другог светског рата. Али је сасвим сигурно лепше веровати да је зграда поклон богате грофице њеној непрежаљеној љубави.

ПЕТОКРАКА

Из Будимпеште не можете отићи а да нисте пробали гулаш. Можете га добити у сваком ресторану, па и по неким баровима, и то по повољној цени. Приметићете да је љући, са зачинима којих у српској верзији гулаша нема. Ако бисте, ипак, издвојили мало више пара, могли бисте да спојите лепо и корисно и гулаш једете на обали Дунава, гледајући велелепни Ланчани мост, који спаја Будим и Пешту. Не пропустите ни да се провозате жичаром уз брдо са друге стране моста, у Будиму, јер је то најбољи начин да погледом обухватите зграду Парламента, монументалну грађевину с почетка 20. века. Мађарски Парламент је један од најстаријих, али и најлепших у Европи, и тренутно је најдужа зграда у целој Мађарској. Током комунизма, Влада Мађарске је згради Парламента додала велику петокраку, која је уклоњена 1989. Парламент је још увек и највиша зграда у Будимпешти, а друго место заузима Базилика св. Стефана.

Са око пет милиона туриста годишње, Будимпешта је једна од најпосећенијих европских престоница. Мостови, храна, музеји, тргови, паркови, Дунав, шопинг – за свакога понешто. Само будите обазриви и мотрите на своје форинте. Никако их не купујте на аеродрому, не будите глупи туриста; није џабе Слободан Јовановић рекао – чувајте се земунских трговаца!