Парада апсурда

Након гледања другог дела филма ‘Ми нисмо анђели’ у биоскопу у јануару 2005. године, већи утисак од филма оставила је биоскопска публика .Разлог је био усиљен смех изазван агресивном медијском кампањом и великим очекивањима. Шест година касније, филм ‘Парада’ доноси већу хумористичку усиљеност, али је скоро потпуно ишчезао чак и такав смех гледалаца током пројекције.

У српској кинематографији се овим филмом очигледно устаљује рецепт који чине три састојка: искористи актуелну политичко-друштвену тему, убаци стереотипну поделу на две Србије и зачини хумором који се састоји из што више псовки (пожељно неприродно и бесмислено сместити у дијалоге).

Овај филм је у томе начинио корак даље од прошлогодишњег ‘Шишања’, где је математички геније из прве клупе након читања ‘Мајн кампфа’ у року од 3 дана постао крволочни Србочетник и вођа хулигана. У ‘Паради’ су стереотипима и апсурдној трансформацији подвргнути сви – Срби, Хрвати, Муслимани, Албанци, хомосексуалци и спонзоруше, па смо добили 90-минутног мутанта америчке тинејџ комедије и Курсаџија са трагичним крајем. Зато је и најтеже сместити филм у одређени жанр.

Свесно или не, Драгојевић у центар приче ставља венчање спонзоруше и ратног профитера познатог по надимку Лимун, а геј пар који чине ветеринар Радмило и организатор венчања Мирко су постали средство које спонзоруша користи да би се венчање одржало по њеним условима.

Апсурд је у томе што се хистерична удавача претвара у латентну лезбејку и борца за права геј популације, па Лимун за љубав своје драге мора да организује безбедност ‘Прајда’ пошто полиција неће. Брзо се претвара у заговорника ‘ненасилне комуникације’ и у ентеријеру његовог чардака његови портрети у војној униформи, барјаци Србије и трофејне заставе из свих ратова ’90-их замењују се Ворхоловим репродукцијама и дугиним бојама. Пошто је свим његовим некадашњим саборцима испод части да бране „педере“ (најчешће изговорена реч у филму) пошто су се некад борили против усташа, балија и Шиптара (следе горе поменуту по израбљености у дијалозима, уз ‘четника’), Лимун се окреће управо ратним непријатељима из ’90-их.

На пут креће са Радмилом у розе „мини морису“. У Хрватској прво испред пивнице с именом ‘Олуја’ среће старог ратног (не)пријатеља Рока који одбија да буде испомоћ у геј паради, све док му Радмило не ождреби магаре које ‘навија’ за Хајдук Сплит. Идила се наставља у Босни, где на излазу из Хрватске стоји графит ‘Четници, марш у шуме’.

Ту су Лимун, Радмило и Роко покупили муслиманског сабрата Халила, па су се на путу до Космета забављали исмевајући америчке војнике у бази ‘Бондстил’. Врхунац дегутантног пута у мученом „мини морису“ настаје кад путници падају у карасевдах слушајући ‘Не може нам нико ништа’ Митра Мирића. Тако је Драгојевић успео да исплагира себе, пошто је та песма симбол филма ‘Ране’.

Стигавши на Космет, лако одобровољавају још једног ратног пријатеља Албанца Азема да крене у донкихотовску борбу за ЛГБТ. На путу до Београда, Лимун је објаснио СФРЈотовцима да је Азем радећи у ЗОО врту Београда пренео зебри трипер (уз додатак да је у питању била женка, па није Азем геј). Стигавши у Београд, док остали опет слушају Митра и не може им нико ништа, Лимун неуспешно покушава да подмити сина (вођа скинхеда) да не врши напад на ‘Прајд’.

Долази коначно и Дан Д и најбаналнија сцена у филму. Четири стереотипна међусобно закрвљена хомофоба, спонзоруша и два хомосексуалца (по патетичном запажању Радмила, као Седам величанствених) заузимају бусију у слепој улици, док их окружују хиљаде скинхеда у мартинкама и фајеркама са покличима ‘Убиј педера’.

Полиције наравно нема нигде. ‘Седам величанствених’ се након мотивационог говора Радмиловог партнера Мирка претварају у моћне ренџере, па гледамо дугу и крваву битку где се ‘нацисти, фашисти и клерофашисти’ муче да савладају било кога, а камоли отму до тада слабашном и страшљивом Мирку заставу у дугиним бојама. Лимунов скинхед син видевши свог старог, мења страну и млатећи другаре зближава се са до тада омраженом маћехом.

Мирка бацају преко степеница, стиже и полиција. Следе последње сцене – Миркова сахрана и наредна геј парада 10.10.2010. где Лимун и Радмило шетају заједно и Радмило баца Мирков пепео у ваздух.

Након константог и агресивног карикирања сваке ситуације и роуд-трип средишњег дела филма расплет је донео трагичан крај, али због свега наведеног не може добити димензију озбиљности. Неразрађени и једнодимензионални ликови не омогућавају да ико од актера привуче симпатије публике. Мирков говор пред сукоб оголио је оно што прожима цео филм – прву и другу Србију.

У првој сви слушају Митра Мирића, носе Берету у гаћама и имају истетовирану кашикару на врату. У другој су сви део џет-сета и елите, организују венчања, пију пиће с подигнутим малим прстом и иду на ритмичку гимнастику. Аркан против Аздејковића, па гледаоцу остаје наметнута лажна дилема да се идентификује као педер или фашиста.

Највећа иронија – филм који је претендовао да буде геј-филм управо исмева и геј популацију, за остале је ионако имао намеру. Драгојевић је ипак поентирао још једним – филм је нпр. могао да се зове и ‘Прајд’, али ‘Парада’ је адекватан назив због фарсичне фабуле, ликова и курсаџијског хумора. Вероватно је и поентирао и финансијски, али је од високобуџетног филма произвео јефтину рекламу.