Студентски радови

„Феминисткиња, а нашминкана?“

19. октобар 2012.
Manja Vitasović

Интервју : Тамара Скрозза, новинарка недељника „Време”

„ Феминисткиња, а нашминкана?“

  „Лична борба и слобода одувек су ми биле прече од унапред устројених система који гарантују некакву сигурност, али истовремено убијају личну иницијативу, страст и жељу за променом.“

    Данас истакнута новинарка и борац за права жена и хомосексуалаца, Тамара Скрозза , није одувек размишљала о новинарству, угроженим групама, нити било каквом експонирању у јавности. Она је из родног Сомбора дошла у Београд 1992. са жељом да постане историчарка уметности.  “Из данашње перспективе, чини ми се да је то био потпуно погрешан избор факултета. Историја уметности ми је пружила широко опште образовање, али никако није одговарала мом темпераменту. Љубав према уметности, боји и историји одвела ме је на факултет који је подразумевао квалитете које нисам поседовала, а на којем је било неприхватљиво нешто што је елементарни део мог карактера. То, наравно, нисам запажала све док нису почеле демонстрације 1996. Иако сам већ била апсолвенткиња, хук са улице ме је нагло освестио и схватила сам да ми ту није место. Дешава се и то у животу, а чистом срећом сматрам то што сам се на крају ипак „пронашла“. Многима се то не деси, или им се бар не деси на време.“

            Тамара се пронашла у новинарству. „Пошто нисам студирала новинарство, а нисам имала скоро никакво медијско искуство, проблем ми је правило непознавање „заната“. Нисам знала како да снимим прилог, како да напишем извештај, како да разговарам у студију, како да победим трему. Времена су била таква да смо буквално „скупљени с улице“ и бачени у редакцију. Данас ми ти проблеми изгледају комични наспрам онога са чим сам се суочила касније, али знам да ми је до данас највећа новинарска траума сећање на ситуацију када нисам знала где да поставим диктафон и када сам три секунде пред почетак емитовања заборавила назив странке Велимира Илића. Озбиљнијих проблема заиста нисам имала, мада сам радила у прилично неорганизованој, наврат-нанос састављеној редакцији која је „радила на ентузијазам“.“

              Од 1997. до 2001. године била је новинарка и уредница Радија Индеkс, а  од 2000. пише за рубрику Навигатор у недељнику „Време“. Такође, заменица је уредника тинејџерског магазина „Нај“. Ипак, радио и даље сматра својом првом љубављу. „Брзина, шарм, употреба гласа као оруђа и данас ме фасцинирају, и данас ми буде носталгију. У штампи је темпо рада много релаксиранији, технологија је једноставнија, мања је зависности од саговорника и других колега. Мислим, ипак, да би новинари и новинарке требало да се опробају и у електронским, и у штампаним медијима, зато што никада не можемо да знамо шта највише одговара нашем карактеру. Да ми је неко 1997. године рекао како ћу радити у штампи и како ће ми то пријати, не бих никада поверовала.“

 „ Протести су били моја ренесанса, а Пети октобар моје друго рођење.“

             У време владавине СПСа била је присталица опозиције. Одлазак на протесте и скандирање испред бине на Филозофском факултету сматрала је својом дужношћу, страсно се борила за оно што је сматрала да је исправно. Упркос  спекулацијама људи са наше медијске сцене да године које су уследиле нису испуниле очекивања, она каже да је период од 1996. до октобра 2000., када је мислила једино о променама и о Слободану Милошевићу, био и остао најлепши део њеног живота. „ Нема ту изневерених очекивања и пропалих надања. Србија данас није Србија какву сам сањала 1996., сувише је далеко од тога, али је свакако боља од Србије каква је некада била. Лично, много ми је важније то што сам у тим годинама борбе сазрела, што сам срела људе који ће ми заувек остати пријатељи и што сам, макар једном у животу, заиста веровала у неку идеју, у неки циљ. У савременом добу, сматрам да се таква вера може сматрати привилегијом”.

 „ Феминисткиња, а нашминкана?“

             Када за себе каже да је феминискиња, мисли на то да се на свим местима и на све начине залаже  за равноправност жена и  да верује да ће та равноправност једног дана постати стварност.  „Не заборављам како су живеле моје баке и прабаке; како, наспрам њих, ја данас живим као краљица и да за такву своју позицију могу да захвалим бројним женама који су се у међувремену залагале за равноправност.“

            За садашњи положај жена у Србији криви традицију, али и начин на који жене саме себе представљају. “Данас кривица постоји с обе стране, али су историјски много више криви мушкарци, који су жене остављали на страни, понижавали  их и спречавали у напредовању кадгод су могли. Савремене жене, међутим, заборављају како су живеле њихове прабаке, баке, па чак и мајке и напрасно се одричу тековина феминизма, откривају како је „било боље домаћицама“,  пристају да буду „други пол“, да би затим такве ставове преносиле својим кћеркама.“

 “Крсташење” за права угрожених

            Тамара се залаже за бољи положај и права угрожених група, где пре свега мисли на жене и хомосексуалце са којима се , како каже, идентификовала. ” Сећам се да ми је та неравноправност сметала још у школи, када се сматрало како су дечаци бољи у математици и као такви протежирани на различитим такмичењима. Сметало ми је то, наравно, из врло себичних разлога: сматрала сам да сам боља од њих, иако сам девојчица. Данас, свест о неравноправности постоји свакодневно – највише захваљујући „ситницима“ свакодневице, када видите да је, упркос видном напретку, и даље јасно како је „жени место у кујни“, како су „педери болесни“ и слично.” 

„О геј популацији се много више говори не само од Параде поноса, већ од 2000., они много слободније наступају у медијима и много лакше доспевају у њих. Међутим, исто је тако чињеница да у животима „обичних“ хомосексуалаца, дакле људи који нису укључени у различите геј организације, није дошло до било каквих видљивијих промена. Они своје животе и даље воде скривени, не само од очију јавности, већ и од својих најближих. Ставови просечних грађанки и грађана по том питању нису се нажалост уопште променили и плашим се да се то још дуго неће ни догодити. А без те промене, која мора да подразумева како промене у образовном систему, тако и у свакодневном опхођењу и комуникацији, неће бити никаквих побољшања. Док се то не догоди, живећемо у средњем веку.“

 „Моји гађају друге моје“

    Тамарин отац је Хрват, док јој је мајка Српкиња. Пошто је рођена у Србији, отац јој је предлагао да узме мамино презиме, што није прихватила. Ипак, због тога није имала већих проблема, већ: “Само спорадичних и ситних, углавном од читалаца који нису знали шта друго да ми замере, па су ме означавали као „копиле из мешовитог брака“ или већ нешто слично томе. За разлику од неких других људи, не могу рећи да ми је порекло направило неке озбиљније проблеме у животу. Ипак, не могу рећи да нисам осетила како ме неко и на неким местима сматра „другачијом“. То се притом не односи само на Србиију, већ и на Хрватску, где ми многи не опраштају то што сам „полутанка“. Тужно је што ће се народи бивше Југославије и у 21. веку делити на начин који их је до сада толико много коштао.“ Занимљиво је да је  Драгољуб Жарковић, уредник „Времена“,  био тај који јој је предложио да се потписује са два з.

 Жене у новинарству

            Као координаторка секције “ Жена у медијима “ при НУНСу, бори се против “ неприметне родне дискриминације”, чији су узроци бројни: “Пошто је у редакцијама више жена него мушкараца, њихова тржишна „цена“ пала је много брже него цена мушких колега. Осим тога, жене у медијима принуђене су да раде више послова истовремено како би преживеле, што је ситуација у којој се налазе и мушкарци, али што жене које желе породицу или децу доводи у веома тешку позицију. Коначно, једним од највећих проблема сматрам отворено или прикривено „сексуално узнемиравање“ које резултира мрачном сликом у којој се неке колегинице буквално проституишу како би „преживеле“ у редакцији.“

    „ Потребна је већа заштита жена у редакцијама – финансијска, социјална, правна. То за сада могу да изведу једино новинарска удружења, али се плашим да су она исувише окупирана текућим проблемима да би се тиме бавила. Без заштите, препуштене саме себи, у професији која је по природи ствари сурова, оне ће и даље бити подједнако обесправљене као и до сада. Ту пре свега мислим на новинарке локалних медија, које немају буквално никакву заштиту и које немају прилику да о својим проблемима проговоре.“

         Ипак, по питању учинка својих дела остаје скромна. „ Не желим да изигравам лажну скромност, али заиста мислим да мој рад у том смислу није изменио ништа. Ја нисам ТВ лице, нисам позната, немам ни моћ, ни утицај који би на било који начин могли да утичу на животе новинарки у Србији. Мислим, ипак, да сам, баш попут многих колегиница, допринела да се међусобно боље разумемо, да једна другој – на полуприватној основи – пружамо подршку коју немамо у редакцијама…За сада, и то је нешто.“

            Слободно време Тамара проводи „ као права пензионерка“.“ Волим да кувам, да поправљам ствари по кући, да се бавим цвећем, баштом и травом, а верна сам остала и читању и писању за сопствену душу.  Хоби мог „прошлог“ живота била је фотографија, али данас на те дане подсећају само урамљена дела на која сам поносна. Музички укус ми је прилично шизофрен – волим квалитетан поп, али и панк, класику, индијанску и музику народа са Анда, што све чини један скоро немогући микс.

              У оквиру невладине организације „Женска влада“, Тамара је сврстана међу 1500 стручних жена Србије. Ипак, не жели да своју борбу институционализује.“ Искрено се надам да никада нећу радити у било каквој државној институцији. Лична борба и слобода одувек су ми биле прече од унапред устројених система који гарантују некакву сигурност, али истовремено убијају личну иницијативу, страст и жељу за променом.“