ФЕЈС: најчитанија књига данашњице

Виртуелна књига шароликoг садржаја брзо је стекла читалачку публику и постала најтиражнија, док се данас све мање чита права литература  

Корачам кажипрстом и средњим прстом по кући. Са врата ослушкујем људе како тргују новостима дана. Провлачим се једва, претесно је и за цвеће. У свакој просторији намештај јесте нов, али је исто обојен. Подижем поглед ка необичном зиду. Облепљен је разгледницама, постерима, цитатима и модерним плочама (youtube). У углу даље, на главној полици наилазим на садржаје који могу да задовоље све потребе: од интригантних тема до збивања из области културе и политике. Читам те предговоре опрезно. И прелазим са страница на људе. Тражим погледом мој весели кутак  и обилазим  блиске пријатеље. Преко прозора им добацујем ствари по жељи и видим да су данас лепо уредили двориште. Дивим се чудесној атмосфери тамо. Примећујем затим да су нечије куће закључане. Неко ставља ланац на врата, спушта завесу да га други не узнемиравају и забрањује улаз непознатим гостима. Широк је хоризонт са столице. Остајем на њој, али затварам сликовницу. У руке ми слеће књига. На тим крилима више летим.

Пре само десет година основан је Фејсбук. До тада, ничија кућа није могла да прими толико људи. Нешто се драстично променило. Измењен је друштвени оквир. И јавила се невероватна жеља за посредовањем. Од земаља бивше Југославије, највећи проценат отворених налога забележен је у Србији. Нешто више од 3,5 милиона људи корисници су ове друштвене мреже, што чини око 49% популације. Неке друге статистике нам откривају да скоро половина грађана Србије не прочита ниједну књигу годишње. Према последњем попису из 2011. године, број неписмених је смањен за половину, али подаци даље кажу да сваки 10 становник нема завршену основну школу. И док је просечан Србин, нажалост, неписмен, људи редовно прелиставају Фејсбук.  Шта се заправо тамо најчешће ради? Критикују се политичари. Тако окупљена варошица, та легија странаца, слади се да све око себе критикује, али заборавља да права критика захтева и осврт на себе. И ауторефлексију. У супротном, не личимо ли онда баш на њих? И тако уместо широког света влада Виртуелно Тројство: статус конформизма, снага оговарања и пораст отуђености. Статистика каже да просечан Србин 16 пута дневно посети Фејсбук. Одговор да се књиге не читају пошто се нема времана зато губи на тежини. Следећи одговор је да су прескупе. Истина је осветљена, порез на књиге јесте повећан. Међутим, у ери када се штампа, по ко зна који пут, бори за опстанак, па нуди бесплатне књиге уз новине (најчешће класике) и када постоје е-књиге које су јефтине,  ни тај аргумент не пролази. Годишња чланарина за библиотеку кошта 1500 динара, што је око 10 еспреса у неком кафићу. Ако пак ухватимо неког издавача, па га питамо које књиге најбоље пролазе код публике, добијамо одговор да су то светски бестселери, историјски романи и популарна психологија. Добро је што се чита, кажем себи. Лоше је што је све редуковано на голу забаву, брже се исправим.  Street-Art-Climb-Over-Books

Алармантна је чињеница да је образовање на узлазној путањи у Србији, а да се књиге обично купују само када је Сајам. Случај с Фејсом је наравно другачији. Та отворена књига има више издања и тираж јој расте. Лукаво се додворава маси да све садржаје може да испрати и да о њима пише. Међутим, то је само привид слободе и знања. Маркузе је у „Човеку једне димензије” написао да је машина постала најефикасније политичко оруђе. Иако је ово записао 1964.године, његова запажања се лако могу пренети и на данашње време. Чини ми се да је био у праву. Људи чак нису ни свесни колико су пристајањем на виртуелни живот заправо дубље увучени у систем и да су тако склони разним манипулацијама. Испуцала се каписла беса на друштвеној мрежи, али реалност је остала непромењена. Напетост је само пренета у тај виртуелни простор. Глуво коментарисање се, нажалост, не чује даље од тог кућног прозора. У свету који је већ постао гушћи, права јавна критика је зато испарила. Недостаје јој мобилности. Нисмо ли онда као муве што се лепе за лице у лето, уместо да у таквим околностима радимо и уређујемо наше мале мозаике?

Искрено, зато и слабо користим Фејсбук, али донекле разумем људску потребу за њим. Сви смо ми правили и после читали споменаре. Знам такође и да бих раније појурила до своје собе на спрату да што пре упознам и Софијин свет или да се мало прошетам с Аланом Фордом. Сада ређе и ја стижем да путујем у те чисте крајеве, мада ми компас већ указује на прави смер.

Па, чему онда служи изум, ако нисмо довољно сазрели, културно?