Када је Андреј Фајгељ дао оставку на место директора Културног центра Новог Сада, то је изазвало велике реакције у јавности. Чак и они који до тада нису знали да КЦ уопште постоји, имали су нешто да напишу о том догађају. Демократска странка Новог Сада изјавила је да се нада да ће одласком Фајгеља отићи и ”дух фајгељизма”. Желећи да се упознам са природом фајгељизма и фајгељизације, разговарала сам са др Фајгељем о томе.
Словеначког порекла, рођен у Новом Саду, Андреј је трећи доктор наука и трећи професор у својој породици. Завршио је француски језик и књижевност као један од најбољих студената, а већ после прве године студија отишао је на Кипар да ради. Након тога је свако лето провео у другој држави, од Италије, Грчке и Енглеске, до Кипра и Турске, испечатирао је два пасоша, радио најразличитије послове и учио језике. Добио је стипендију престолонаследника Александра, и са њом отишао у Француску да настави школовање. Са њим је кренула и супруга Јована, и тамо им се родило прво дете, након чега су добили још троје. Докторирао је у Француској са радом ”Упоредна фразеологија и идеологија у епици: Хомер, француско витешко песништво, гусле”. А онда је 2004. године одлучио да се врати.
”Вратио сам се јер сам имао визију да ће Србија за 15 година бити најбоља. Мислио сам да ће након тог пада у ком се ми налазимо и тренда самомржње све да се промени, а да ми треба да се вратимо и учествујемо у васкрсу Србије. Никог нисам убедио са том причом, сви су ми говорили не враћај се. Ипак сам дошао.”
Фајгељизација је кад сви одлазе, а ти се вратиш.
Зашто се Андреј Фајгељ вратио у Србију? ”Ја сам одрастао у иностранству, докторирао стране језике, ако је неко космополита у овој држави, ја сам. Али моје питање је увек било, нека минимална црвена линија – а Србија!? То је мој проблем био од почетка. Онај ко је могао да потпуно избрише Србију из једначине, он је напредовао. Ја сам био на прагу те транснационалне глобалне елите, седео за столом са њима. Али где је мој проблем, то што сам имао минимално питање – а моја отаџбина!? А Срби!?”
Последњих година се све више чује термин ”одлив мозгова”, много младих људи покушава да оде из Србије. Као неко ко је део живота провео ”напољу”, Фајгељ каже да: ”Нама неће бити боље ако најбољи оду. И ако они који могу да промене ствари оду. Ја мислим да неће бити боље ни тим људима. Увек је туђе слађе, али кад се тамо оде не дочекују те црвеним тепихом. Неке ствари се добију али неке се изгубе. Просто треба имати искуство. Ми ово знамо и знамо мане. А млади оно не знају, и не знају мане. И онда идеализују живот напољу.”.
Лако је рећи, а тешко прихватити, све нам се више чини да нам живот овде не може бити бољи, јер свих тих грозних ствари има само у Србији. Ипак, ”Ми морамо почети да размишљамо да имамо овде све што нам треба. Ми имамо своју земљу, државу која се зове Србија, ми јој дали име, наши прадедови ослободили. Имамо сунце, имамо воду, имамо природне ресурсе. Онај хосенфефер, онај чаробни састојак који нама недостаје је спремност да останемо и да се боримо. Ја сам тога свестан, али сам пречесто усамљен.”.
Питање које следи је како да се боримо, шта конкретно можемо да урадимо да бисмо развили нашу државу. ”Ми се мало правимо луди. Рецимо људи знају да треба да развијају своју каријеру, знају како треба да развијају своју везу, знају како да развијају своје тело – вежбом, радом, трудом. Али из неког разлога се праве луди и мисле да ће Србија да постоји сама од себе, мимо нас. А неће. Јер Србија смо ми. Значи мораш чувати, неговати, улагати…” Али то нас не уче у школама.
Фајгељизација је кад сви напуштају Србију, а ти се бориш за њу.
Као да борба за Србију постаје све тежа, врата нам се затварају кад кренемо у битку за национални интерес. Уставом загарантована права и слободе можемо да изражавамо једино преко друштвених мрежа, на својим сајтовима, Фејсбук и Твитер профилима. Питамо се да ли је то имало делотворно? ”И кад немаш ништа, кад те оставе без ичега као што су нас оставили, онда је чак веома делотворно. Као неко помоћно, резервно средство. Да је делотворно је доказ и што сам ја – који је био на власти, имао странку, водио доста значајну установу, имао доста велики пролаз у старе медије – на крају све то изгубио и остао само на интернет активизму. Значи нисам имао ни политички активизам, ни приступ медијима, само Јутјуб, Фејсбук и Твитер. И испоставило се да мене због тога хапсе и ућуткују.”
Андреј Фајгељ ухапшен је крајем прошле године након снимка који је објавио на Јутјубу, где је изразио своје незадовољство састанком премијера Вучића са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом. Касније је поново приведен, када је објавио снимак у ком реагује на закон о вакцинацији који налаже да је за родитеље који не вакцинишу своју децу могуће одузимање деце, на шта је Фајгељ рекао да ће убити свакога ко покуша да му насилно отме дете.
”Надам се да људи схватају где овај слободни пад у коме се ми налазимо води. Он неће трајати вечно, значи нећемо ми лебдети у пријатној атмосфери довека. Нити ћемо се дочекати на удобну мекану постељу. Него ћемо се разбити о дно. Надам се да људи то разумеју. Није проблем што ја говорим, него је проблем што они раде. Није проблем што ја кажем, и реагујем на одузимање деце, већ што је наша скупштина тајно и наврат-нанос донела закон у ком прети родитељима. Директно кршећи Устав. И сад је испало да сам највећи проблем у Србији ја који о томе говорим. И то је заиста замена тезе.”
Фајгељизација је кад говориш док сви ћуте.
Професор Фајгељ се временом радикализовао, његови снимци на Јутјубу имају више стотина хиљада прегледа, а многи му замерају да има превише оштар наступ, и да тиме одбија неке своје истомишљенике. ”Није ствар у подршци, ствар је у томе да ли ми имамо било каква права. Ишао бих и корак даље – да ли ми уопште постојимо као људи? Јер ето то питање одузимања деце је једно од очигледних. Ако наша деца нису наша, шта је наше? Знате како, бити радикалан у борби за правду није мана. Бити умерен према неправди није врлина. Тражити објективност између добра и зла, то није знак карактера.”
Како то да интелектуална елита Србије не изражава своје мишљење о одређеним државним проблемима са којима се сусрећемо сваки дан? Све смо сиромашнији, земља нам је све мања, култура полако нестаје из друштва, осећамо да живимо лоше и да нешто није у реду. Андреј ипак сматра да образовани људи не смеју да ћуте, каже да он сам никад неће престати да изражава неслагање са нечим што штети нашем народу. ”Конформизам и кукавичлук елите ће уништити наш свет. Тај конформизам, то да интелектуалци само гледају паре и части и власти и коктелчиће и наградице. Не, брате мили. Ти си интелектуалац зато што знаш више од других, и онда имаш неку врсту дужности да то знање преносиш, и то има неку просветитељску функцију. Буквално сам ја један од ретких свећица које ту светле, и сад ја треба да се угасим?”.
”Чуо сам да сам медиокритет, глуп, необразован, егоиста, педер, издајник, недавно сам чуо и да имам швалерку.. У ствари, ја сам један од најгорих људи у Србији. Државни непријатељ број један, монструм, чудовиште, ђаво. Ето – то добијаш кад говориш а треба да ћутиш.” Због својих наступа Фајгељ је често називан фашистом, али каже да нема потребе да одговара на такве оптужбе. Убеђен је да ће истина на крају изаћи на видело, а демантовање таквих коментара може само изазвати још већу сумњу међу грађанима.
Фајгељизација је кад се бориш и кад те сви спутавају.
У току своје каријере борио се за свој народ и земљу на различите начине, оснивао невладине организације, тренинге тренера, пројекте, трибине, конференције, подизао свест, јавно заступао и био политички активан. Његов савет за младе је једноставан: ”Борите се.”.
”Борите се као за нешто до чега вам је стало. Борите се за Србију као да је вредност. Значи Србија напредује, мени је драго, не тражим ништа, дајем све. То је вредност. Отаџбина је вредност. То је моја порука младим генерацијама. Немојте да вам испирају мозак, ваши прадедови су кожом са леђа пратили вашу слободу, дословно. Има она анегдота из Првог светског рата кад су рањени официр и неки сељак, и сад сељака оперисали, уводе рањеног официра, фали му кожа, и овај тек оперисан и закрпљен сељак каже докторе скините мени са леђа и дајте официру. Кожом су платили да ми данас имамо слободу и државу. А ми постављамо питања.”
Ово може звучати преозбиљно и претешко, замислите сав терет наших предака који нам је на леђима. Зар баш ја морам да водим свакодневну битку са силом коју не видим, не чујем, не знам каква је, колика, колико ће дуго трајати и да ли ће ме прогутати? Можда је лакше да одем.
”И ако одете на Запад исто ћете морати да се борите, ја сам то видео. Мора човек да се бори, сваки дан. Да би био на средини мораш сваки дан да се бориш. Хоћеш да се издигнеш, па то је да крв пропљујеш. Хоћеш да дођеш на врх? То је виша математика. Иста ствар је у националној борби, можда тежа. Зато што је нација већа од личне каријере. Али то нажалост нисте тако учени, то је васпитање, мама ће сине, тата ће сине. Неће, сине ради.
Ја своју децу васпитавам да све што могу сами да ураде, да ураде. Нећу, мени дете падне и нећу да га подигнем, лежи на поду и плаче, а ја кажем ајмо, устај!”
Фајгељизација је кад устанеш после сваког пада.
Последњи радови
Вести из несвести20. јун 2018.Шта Срби раде на UpWork-y?
Студентски радови20. јун 2018.Палата инвалида и вечни живот
Интервју недеље20. јун 2018.,,За ову земљу вреди умрети“
Интервју недеље8. јун 2018.,,Чување вредности заједнице је најрадикалнија политичка опција”