На овим просторима, као и на многим другим, што се овде занемарује, десетине претходних година, као и десетине претходних столећа, била су преломна, историјска времена. Буне, ратови, кризе, једноумља, сломови нада, нагли заокрети, промене система и веровања. Некад смо се бунили , некад не.
Некако, у годинама које су појели скакавци, сивило је ушло и у нас. Легат који носимо и у који смо поверовали је да смо лењ, завидан мали народ и да је у се и у своје кљусе најбоља политика. Сви су нам били криви, понеко и одговоран, историја је почињала од сада и од нас, занемаријући свог ближњег упркос флоскулама са екрана. Људскост и морал у нама заспали су. Један од догађаја који је обележио протеклу годину је то јасно показао.
Тринаести новембар. Петак вече. Неки људи одлучили су да га проведу гледајући фудбалску утакмицу, неки су отишли у оближњи кафић, други на концерт. Сви они су имали нешто заједничко – нису се вратили. Преко новина, малих екрана, интернета били смо сведоци ужасавајућих призора експллозија у Паризу. Слика нама позната из прве руке.
У тим терористичким нападима триста педесет двоје је повређено, а сто двадесет деветоро страдало. Не православаца, католика, муслимана или Француза, Хрвата, Белгијанаца већ пре свега -људи, цивила. Друштвене мреже преплавили су коментари. Свако је имао право да каже шта жели. Док су једни исказивали солидарност путем постављања слика или бојења профилне слике у боје Француске заставе, други су ликовали. Свако је имао свој разлог. Неки због тренутне политике Француске, други због тога што се у другим земљама свакодневно дешавају трагедије које не добијају толику пажњу, а већина због учествовања Француске у Нато агресији над Србијом.
Живимо у 21. веку, у доба интернета који нам је омогућио да слобода говора нема границе. Свако има право на мишљење и свако има право јавно да га изрази. Али да ли би ипак требало негде да се повуче граница? На пример, када су људски животи у питању. Да ли би, рецимо, ширење мржње и радовање због погинулих људи била та граница?
Бомбардовани јесмо,ТВ екрани су наставили, безочно понављајући баналности, успављујућим ритмом. И заспали смо. Постали смо хладни, грубог понашања, себичних назора. Добар и будала су исто, често се чује. Сваки осмех упућен нама рађа мисао – шта ова особа од нас жели? Постали смо конзументи свега што се нуди без упитаности, следбеници без воље. Апатични, тихи. Сведоци и критичари, заузети преживљавањем као изговором за пасивност и небригу.
Последњи радови
Наука и уметност30. април 2016.Први “Jazz Crawl Festival” у Београду
Студентски радови3. фебруар 2016.ЕУРОКЕ
Студентски радови2. фебруар 2016.Сто година после – то смо ми
Студентски радови30. децембар 2015.Етика и јавно мњењe