Емоције не потискујем, суочавам се са њима

Ауторка: Јована Јешић

Зоран Тубић је психолошки саветник у едукацији психотерапијског правца Трансакциона анализа. Рођен 30. октобра 1990. године, а како за себе каже васкрсао истог месеца 28 година касније. Ослободио се страха, у замену добио таленат за писање. Аутор књиге „Од анксиозности до слободе” и видео едукације „Прихвати своју анксиозност”. За Журналист са Зораном разговарамо о његовој мисији да путем инетрнета подели своје искуство и напише књигу о анксиозности.

Kако сте дошли на идеју да путем друштвених мрежа едукујете људе о анксиозности?

Мама ми је васпитачица, а дуго је времена радила и као учитељица. Такође, тата је једно време радио у школи као професор, тако да део одговора на ово питање можемо потражити и у генетици и развоју унутар породице. Други део, овај што се тиче анксиозности, полази од искрене жеље да оно што знам, поделим са другима. Своју сензитивност и емпатију, такође наслеђену, исказујем управо кроз своје писање.

На друштвеној мрежи Инстаграм Ваша заједница све више и више расте, имате преко 10.000 људи колико Вам значи тај број, а и та заједница?

Профил расте, али неким својим умереним током. Драго ми је да је тако, јер (још увек) стигнем да упознам већину људи. Такође, тај раст ми говори да су људи жељни здравих тема, а мени даје потврду да радим праве ствари, на прави начин.

Kолико је било тешко стати пред камеру и снимити видео едукацију?

Био је то још један излазак из зоне комфора, али не огроман, јер сам и пре тога снимао лајвове. Увек се трудим да тестирам себе на тај начин, истражујем непознато, што ми је раније био огроман проблем. Данас ми ништа од тога не пада тешко, штавише, волим да напустим сигурну луку.

Kако сте дошли на идеју да напишете књигу о анксиозности?

Желео сам да избацим из себе све што сам дуго носио, а истовремено и да сопственим искуством помогнем макар једној особи. Одавно сам остварио обе жеље. Емоције већ дуго не потискујем, суочавам се са њима. Некада су пријатне, некада не, али свака емоција има своју функцију и драго ми је да сам то научио и да другима могу пренети то сазнање. Што се тиче књиге, приближавамо се бројци од 1.000 продатих примерака.

Први тираж се распродао, други је већ у продаји можете ли нам рећи како се осећате тим поводом?

Осећам да то заслужујем. Много сам се трудио, иако је увек лакше трудити се за оно у чему уживате, и све што ми се дешава је резултат тог рада и труда. Задовољан сам и поносан на себе. Мислим да слабо такве поруке упућујемо себи, јер сматрамо да је то хвалисање и да је срамота. А није. Самопохвале, наравно реалне самопохвале су један од бољих начина да се утиша глас унутрашњег критичара.

Шта Вам је најтеже у процесу припреме и писања, а шта најдраже?

Најтеже ми је да будем истрајан и да пишем сваког дана. Зато и делим писање у фазе, па пишем пар недеља, пар недеља одмарам и тако у круг. Наравно, увек имам зацртани циљ до када желим нешто да завршим. Најдраже ми је када створим инспирацију.

Припремате ли неки нови рукопис?

Два. Зацртао сам да један од њих завршим до краја године.